Kad su se fotografije slale – fiksnim telefonom!

U sadašnjem trenutku u kom se događaji koji potresaju svet prenose u realnom vremenu preko raznih kanala, zanimljivo deluje osvrnuti se na ne tako davno vreme, pre svega nekoliko decenija, i na način na koji su tada građani sticali sliku o važnim dešavanjima.

A jeste interesantno, posebno kada se pogleda koliko tehničke maštovitosti i inovativnosti se ulagalo u prenos informacija do čitalaca, i posebno – fotografija. Jer, to je bio najteži deo posla, da snimak stigne što pre do čitalaca.

Tada ste uglavnom mogli da vidite fotografije nečeg bitnog tek dan kasnije u beogradskoj štampi, i da čitate o tome. Govorimo o epohi pre masovnog prisustva televizije, dakle tamo o 1960-tim i koju godinu ranije.

Ali, sve više se pravio izuzetak: kada bi stigla ekskluzivna fotografija katastrofe, rata, ili pak nastupa rok zvezde, važne posete nekog predsednika… mašine u štampariji bi se zaustavile i sačekale najnoviju verziju naslovne strane kako bi se ubacila fotografija.

Ali, kako!? Internet tada nije postojao. Pošta, čak i avionska, ne može da stigne baš iste večeri.

Međutim, od 1961. godine slanje i primanje fotografija iz celog sveta postala je rutinska, svakodnevna delatnost moćne novinske agencije Tanjug. Nabavljen je telefoto-aparat, što je bukvalno bio telefon koji prima i šalje fotografije, ali ne onako kako to rade današnji pametni uređaji. To je bio pravi, fiksni telefon, s uvijenim žicama i čitavom jednom dodatom skalamerijom!

“Halo” iz “Tanjuga” slušale su najvažnije svetske agencije koje su slale fotografije: Junajted pres, Asošijeted pres i Foto internešenel. Ta saradnja bila je ključna i bez nje uređaj ne bi imao nikakvog smisla. A fotografija u novinama je postala važna koliko i tekst i bez ovakvog uređaja štampa bi zaista bila siromašna u turbulentno vreme, kada je Tanjug bio veza sa celim svetom!

Radnici su ovaj uređaj, koji je bio u pripravnosti 24 sata dnevno zvali “televizor“.

Telefoto je bila posebna teleoptička aparatura koja se sastoji od otpremnika i prijemnika. Slika se u otpremniku razlaže na tačke u vertikalnim linijama, a osvetljenost svake tačke pretvara se pomoću foto-osetljive ćelije u struju odgovarajuće jačine. U prijemniku se ta struja upotrebljava za reprodukciju tamnih i svetlih tačaka, odnosno za prenos fotografije.

Obična štampana slika se stavlja u svojevrsni skener, samo se to tada nije tako zvalo. To je bio rotirajući valjak, preko koga je išao mostić. Mostić je “bacao” svetlo, a onda se ono sakupljalo u sočivo i padalo na foto-osetljivu ćeliju koja je taj delić, tu tački fotografije pretvarala u struju jačine srazmerne nijansi tačkice. 

Ono što putuje preko telefonske veze je, u stvari, taj električni impuls. Na prijemniku se ponovo obasjavalo svetlo, u zavisnosti od jačine struje, ali da bi se dobila slika koristila se klasična fotografska tehnika – foto papir koji mora da bude u mraku.

Deluje baš komplikovano, ali je radilo!

Ono što u ovoj priči nedostaje jeste momenat prenosa. Ako prijemnik i predajnik koriste struju različite jačine, srazmerne jačini svetlosti, ta se struja ne prenosi direktno telefonskom žicom, niti preko satelita. Morao je da postoji sistem različitih tonova, kao kod dial-up interneta ili, pre toga, faks uređaja, koji su fini kancelarijski nasledinici telefoto skalamerije.

Dakle, ovo je bila neka vrsta analognog interneta pre interneta! 

Sama tehnika, kako smo već spomenuli, ipak nije bila nekakva novotarija. Još pre Drugog svetskog rata u Beogradu je radio belinograf, koji se i danas čuva u PTT muzeju. On je 1938. godine bio montiran u zgradi pošte u Takovskoj ulici, a poslao ga je lično veliki Eduard Belin, pronalazač ovog uređaja. To je bio prvi tehnološki način za slanje fotografskog zapisa kroz telefonski kabl.