Rušenje jugoslovenskih tabua – promena pola kao novinska tema

Rušenje tabua, 1980-tih godina, u još uvek tradicionalnom srpskom, odnosno, jugoslovenskom društvu, bilo je ponekad nemilosrdno.

Dnevni list “Večernje Novosti” je tako sredinom 1987. godine pokrenuo jednu, tada veoma kontroverznu priču koja je prkosila tradiciji, porodici, patrijarhatu… O promeni pola. Bilo je to tada ne samo socijalno provokativno već, najpre, etički osetljivo pitanje, na granici dometa savremene medicine. Poruka je bila jasna – neki ljudi pate u svom telu, a rešenje za to postoji.

Ova redakcija je uspela i da nađe jedan ilustrativan primer: predstavili su devojku, kojoj su dali pseudonim Jelena i opisali je kao “privlačnu 29-godišnju Beograđanku” i “visoku intelektualku”, objasnivši da je ona u duši – muškarac.

“Priroda ume surovo da se poigra”, glasila je rečenica kojom je domaćoj javnosti predstavljen ovaj slučaj.

Operacije ove vrste tada nisu radili beogradski lekari, već se putovalo u Ljubljanu, u tamošnji Klinički centar. Mnogi stranci već su dolazli u tu ustanovu kako bi iskoristili priliku da – promene pol.

Međutim, ove novine su se bavile mnogo širim aspektom čitave priče od same operacije. Ova tema bila je veoma osetljiva i za lekare, ne (samo) zbog društvene kontroverze, već i zbog toga što je trebalo pažljivo proceniti pacijente, kako odluka ne bi bila pogrešna.

Beograđanka nazvana Jelena čitaocima je pokušavala da približi svoja osećanja i motive za odluku.

“Oduvek sam bila nesrećna što sam žensko. Način da to svoje nezadovoljstvo ublažim, tražila sam – ali ne i nalazila – u nošenju pantalona. Pokušaj da o svemu govorim s roditeljima, završio bi se, pretpostavljam, batinama. Oni, i kad vide – ne žele da znaju takve stvari. Zato sam pred konzervativnom porodicom nastojala da sakrijem svoje probleme, družeći se s ljudima bez devijacija”, pričala je.

Pitali su je direktno – da li sebe smatra nastranom? Ne, rekla je, ali… Znala je da bi je mnogi tako posmatrali. U tom trenutku prihvatali su je kao “malo čudnu”.

“Društveno sam biće, ne bi mi bilo svejedno da me odbace. Nervira me što me bilo ko doživljava kao ženu. Nametnula sam stil ‘ja sam ja – neka vrsta bespolnog bića’. Ali to je samo prinudno”, pričala je.

Kroz ćaskanja s drugaricama otkrila je da ima “muški način razmišljanja” jer u njihovim pričama o sukobima s momcima prihvata rezon mladića.

Nju je seksualno privlačio ženski pol, ali ne u homoseksualnom odnosu, već u odnosu muškarac – žena, gde bi ona bila muškarac. To je bila ključna razlika koju je istakao i njen psihijatar Zoran iz poznate beogradske bolnice.

Čekala su je detaljna ispitivanja: psihološka, psihijatrijska, endokrinološka, genetska, ginekološka… Sve je moralo da bude u redu da bi se zaključilo da je, definitivno, problem u psihološkom identitetu.

U to vreme se smatralo da je reč o “genetskim i biomehaničkim defektima”.

Inače, zakonodavstvo ni u jednom stavu nije prepoznavalo pormenu pola, ali je administracija, isticali su doktori iz Ljubljane, izlazila u susret. Greške u konačnoj odluci o intervenciji su bile moguće, jer neko bi promenio pol, a da u stvari to nije bila njegova potreba. Uz stroge kontrole, kakve su kod nas primenjivane, omaške u proceni su bile veoma retke, za razliku od tadašnje Zapadne Evrope gde su se zahvati promene pola radili na “dobar dan”.

Nažalost, uprkos dužem istraživanju redakcija Kaldrme nije uspela da otkrije kasniju Jeleninu sudbinu i to da li je život posle te 1987. nastavila kao muškarac ili i dalje živi zarobljena u pogrešnom telu. U međuvremenu, Beograd je postao jedan od evropskih centara za medicinsku promenu pola gde dolaze da joj se podvrgnu i brojni građani stranih zemalja.