U septembru 1929. godine Beogradom se pronela senzacionalna priča: u jednom podrumu nalazi basnoslovno bogatstvo. Smešteno je bilo u podrumu privatne zgrade nedaleko od Pozorišnog trga.
Ali, ono što je odmah zaintrigiralo sve, a najpre policiju i sudske organe, bilo je krajnje jednostavno – čije?
Priča o ovom misterioznom trezoru u centru Beograda počela je, otkriće se ubrzo, još tokom prvih dana ruske revolucije 1917. godine.
Bežeći pred boljševicima i propašću koja im se spremala, grupa Rusa uspela je da izvuče dragocenosti iz filijale jedne privatne petrogradske banke. I pred nosom Lenjinovih boljševika odnese čak pet vagona i petnaest tovara dragocenosti – od vrednosnih hartija, stranog novca, dragulja, pa do srebra i zlata.
Jedan standardni zatvoreni teretni vagon s početka 20. veka imao je nosivost između 10 i 15 tona.
Dakle, pet vagona predstavlja kompoziciju koja je nosila između 50 i 75 tona fizičkog tereta. Termin “tovar” se u to vreme obično odnosio na teret koji vuče jedna zaprega, što u praksi predstavlja 15 ogromnih sanduka ili drvenih kovčega.
Sve u svemu vrednost je bila 500.000.000 tadašnjih dinara, a od toga je 53 miliona bilo u kešu! Mnogo! Nema šta.
Ali, nije, dok čitate, baš najjasnije koliko je to bilo baš mnogo, jer šta znamo danas o tome šta se onda moglo kupiti za te pare.
E, zato ćemo pokušati da ovako predstavimo… Stavićemo tih pola milijarde dinara iz 1929. u današnje proračune. U vreme Kraljevine Jugoslavije, koja je baš tih dana i zvanično nastala, dinar je imao zakonsku podlogu u zlatu i to oko 26,5 miligrama čistog zlata za jedan dinar.
Onda 500 miliona tadašnjih dinara iznosilo je 13.250 kilograma, odnosno 13,25 tona čistog zlata. S obzirom na to da se trenutna berzanska cena čistog zlata, znači u septembru 2026. godine, kreće oko 120.000 evra za jedan kilogram to blago bi vredelo 1,6 milijardi evra! Sad je lakše da se shvati koliko je to novca.
Vratimo se našoj priči. Begunci su napustili domovinu i obreli se u Beogradu. Naravno, sa svim onim što su iz Petrograda povukli sa sobom.
Godinama je to bogatstvo ležalo pod ključem u beogradskom podrumu, a za njega je znao samo mali broj ljudi.
Kada je tajna konačno otkrivena, u prvi mah među samim Rusima i to još u poslednjim mesecima života čuvenog generala Petra Vrangela, vođe izbeglih Rusa, (čak skoro dve godine pre senzacionalističkog naslova beogradske štampe u septembru 1929,) nametnulo se logično pitanje vlasništva.
Da li blago pripada predratnim upravnicima banke ili svim izbeglim Rusima? Vrangel je uspostavio odmah provizorni komitet koji je bio zadužen da garantuje sigurnost, pazi na blago, te da ga sredi i tačno proceni.
U centar pravne borbe tada stupa Aleksandar Ostafijev, ličnost besprekorne biografije. On je među emigrantima uživao sjajan ugled. A i među Srbima, jer se kao student Carske medicinsko-hirurške akademije 1876. godine prijavio kao ruski dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Ostafijev je bio izuzetno ugledan plemić i političar u Nižnjem Novgorodu.
Pokrenuo je postupak pred sudom insistirajući da polovina mora pripasti svim Rusima, a ne pojedincima, odnosno onima koji su upravljali bankom u Petrogradu. Njegova borba je bila labudova pesma stare ruske elite da sačuva dostojanstvo.
Pošto se tako pročulo za enormno blago, sovjetska vlast iz Moskve konstantno je počela da šalje zahteve da im se to sve vrati kao imovina nove države.
Naposletku, najveći deo se tokom tridesetih godina, tu između dva svetska rata, istopio na sudske troškove, pozamašne advokatske honorare, ali su Vrangelovi vojnici uspevali da određene svote preusmere na golo preživljavanje siromašne ruske emigracije, osnivanje bolnica i škola za rusku decu. Ono što je preteklo po nemačkoj okupaciji konfiskovala je partizanska vlast.
Sve je prolazno… Pa i tih 1,6 milijardi evra.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
