Tog jutra odstreljena divljač u ponudi na pijaci Zeleni venac

Beogradske pijace danas – šarenilo jesenjih boja. Svega ima. Još kad se neko potrudi da ukrasi tezgu, ne može se čovek nagledati.

Sve što je u receptu zapisano i što se namerilo da bude na trpezi, to se na pijaci može i naći. Reklo bi se, odvajkada je tako, zar ne? Pa, da, ali bivalo je i raznovrsnije.

Bivalo je nečega što se na astalima starih Beograđana često posluživalo – divljači!

I to sveže, ulovljene u cik zore, netom pre nego što prvi stanovnici prestonice, još pospani, stignu na tržnicu.

Međuratni Zeleni venac, u jesen 1936. ili tačno pre 90 godina, bio je krcat mušterijama, nakupcima, preprodavcima i – lovcima. Ovi potonji dočekivali su domaćice u još blatnjavim čizmama kojima su gazili njive i šumarke po periferiji. Pred njima su širili krila okačenih fazana, hvaleći svoj ulov, i za pticu tražili 40 dinara.

Nimalo jeftino, ali se kupovalo, pogotovo za porodični nedeljni ručak, koji je u to doba bio obaveza, ili pak kad su dolazili posebni gosti, naravno i za slavu.

Da bi bilo cenovno sve jasnije, navešćemo da se kilogram teletine prodavao za 22 dinara, svinjetine 16, kajmaka 20…

Od svega sada navedenog, a što i na današnjim pijacama imamo, skuplja se prodavala sveža zečetina. Divlja, naravno.

Komad, odnosno, jedan zec – 25 dinara. Kada se sabere i oduzme, nije grdna cena bila, jer oni što se razumeju kažu da se od odraslog zeca može da dobije od 1,5 do dva kilograma očišćenog mesa spremnog za pripremu. A i ove divljači je bilo ubedljivo najviše u ponudi.

Jedan seljak-lovac je za nepuna dva sata upucao čak 15 zečeva i doneo ih na Zeleni venac. I sve rasprodao, a da ni podne nije otkucalo.

Beogradskim mesarima nije bilo pravo, dobili su ozbiljnu konkurenciju. Čak su i negodovali kod komunalnih službi da se nešto učini i divljač ukloni. Ali sve je bilo zalud.

Omiljena ‘tica jarebica u zavisnosti od veličine mogla je da se pazari između 14 i 18 dinara.   Uz divljač se uvek rado tražio dobar paradajz, ali u tim ranim oktobarskim danima više nije bilo kvaliteta. Nakon prve slane, naglo je poskupeo i izgubio ukus, pa se kao salata nametao kupus kojeg je bilo u izobilju.

Nisu Beograđani bili nešto ješni preterano kada bismo o ribi pričali. Masovnije se kupovala ako bi slava padala u sredu ili petak, i u vreme nekog većeg posta, poput Božićnog koji je nadolazio… Ali pijace u glavnom gradu mogle su se pohvaliti da je osim rečne, uredno te jeseni – stizala i morska riba.

Iz Sušaka i Splita dopremana je brzim vozovima u specijalnim sanducima. Putovanje do Beograda trajalo je tačno 18 sati.

Najviše su se prodavale girice i to po 14 dinara za kilo, a do pomenutih slava ili posta uglavnom su ih kupovali Dalmatinci, koji su se poslom kakvim doselili u prestonicu, održavajući tako svoje mediteranske navike.

Danas su se navike u ishrani izmenile, pa je nemoguće i pomisliti da na tezgi neke od novih gradskih pijaca vidite lovca sa pripasanim zečevima ili jarebicama, ulovljenim tog jutra. Ali, treba znati kako je to nekad izgledalo. Jer, bilo je svega, čak i više nego što mi pamtimo ili čak i naslućujemo.