Kad gradonačelnik dodeli posao na Senjaku

Beograd je nekada bio dovoljno mala opština da je gradsko veće moglo da odlučuje čak i kome će lično da dodeli posao čišćenja jednog javnog toaleta.

Tako je na predlog gradonačelnika 1940. godine doneta odluka da se izvesnoj Milici Mrvošević iz Beograda, ustupi na čuvanje “opštinski klozet” na pijaci “Senjak“.

Navedeno je odmah i devet uslova pod kojima će Milica morati da radi.

Ona je morala da, kao prvo, po zapisniku primi inventar klozeta, kako bi ga vratila u istom stanju u kome ga je i preuzela. Ovaj javni toalet je pod nadzorom gospođe Mrvošević morao da bude, naravno, primereno čist. “Za eventualnu nečistoću odgovorna je sama kod nadležnih vlasti”, pisalo je u odluci.

Toalet je, naravno, bio priključen na vodovod, ali i na električnu mrežu. Morala je da tu radi i neka sijalica.

Struju je ipak valjalo štedeti, ali Milica o tome nije morala da razmišlja jer – utrošak vode i električnog osvetljenja pada na teret Opštine.

Osim toga, Opština nije obezbeđivala ništa od potrošnog materijala. Milica je sama morala da nabavi pribor za čišćenje, ali zato nije brinula o građevinskim radovima. Ukoliko sijalica pregori, to takođe nije bio njen problem, već ga je rešavala Opština.

Definisano je i radno vreme klozeta – od trenutka kada pijaca počinje sa radom, pa sve do 19 časova, što nije kratak period.

Posao nije bio baš siguran. Definisano je da će gospođa Mrvošević održavati i čistiti klozet sve dotle dok joj Opština, pismeno preko Odseka dobara, ne uskrati to pravo, koje može nastati u svako doba godine na petnaest dana unapred i da, kad se to desi, nikakva obeštećenja ne može da traži.

Milica je mogla i ekspresno, u roku od tri dana da bude udaljena iz klozeta, ako bi on bio zaista prljav.

Druge zabrane su veoma interesantne, jer su i kontradiktorne. Milica svojim prisustvom u klozetu nije smela da uznemirava građanstvo, ali je morala, ipak, da gleda, jer nije smela da dopusti nemoralnosti.

Posao, priznaćete, uopšte nije bio lak!