Naviknuti smo da s proleća pa do u smiraj leta slušamo brujanje kamiona koji zaprašuju komarce kojekakvim hemikalijama. Ali, da li ste se ikada zapitali kako je bilo ranije, odnosno, kako su naši preci živeli sa komarcima, kada nije bilo hemije?
E, pa evo ovako je to bilo: Beograd se tada na sasvim drugačiji način borio protiv ovih krvopija i to primenom ekoloških i za to vreme neverovatno naprednih metoda.
U septembru 1931. godine, Beogradska opština sprovela je pravu avionsku akciju kako bi sprečila širenje opasne malarije duž obala Save i Dunava koju su prenosili komarci. Ali ne onakvu akciju kakva bi svakom pala na pamet, nekakvim zaprašivanjem, kao što se radilo u naše vreme, sve do skoro. Nikako!
Sanitetsko odeljenje Beogradske opštine u prvi mah nabavilo je oko 1.000 komada posebne vrste riba – gambuzije. Ribice dužine do svega 7 cm i to ženke (mužjaci jedva dosegnu 4 cm) stigle su iz Higijenskog zavoda u Skoplju gde su se već uspešno pokazale u suzbijanju malaričnih komaraca na jugu tadašnje Kraljevine Jugoslavije.
Iz Skoplja u Beograd dopremljene avionom, u specijalnim posudama, a razlog za ovakav transport bio je praktičan – putovanje vozom trajalo bi predugo i ribice bi uginule.
Plan beogradskih vlasti bio je sledeći: pošto su u septembru već nastupali hladniji dani, ribe nisu puštane direktno u močvare. Smeštene su u bazene u Topčiderskom parku i u mali ribnjak u opštinskom rasadniku.
Procenjivalo se da će se do proleća 1932. razmnožiti na stotine hiljada komada. Planirano je njihovo masovno puštanje u sve bare duž Dunava i Save, kao i u neuređene beogradske potoke.
Sintagme poput „prirodnog neprijatelja komaraca“ vežu se upravo za vrstu Gambusia (najčešće Gambusia affinis i Gambusia holbrooki), u narodu poznatu i kao komarčarica.
Zanimljivo je da se ne mreste ikrom, već rađaju žive mlade, što im omogućava izuzetno brzo množenje. Usta su im okrenuta nagore, prilagođena za hranjenje na samoj površini vode. Jedna ženka gambuzije može da pojede i do nekoliko stotina larvi komaraca dnevno.
Mogu da žive u plitkim, muljevitim barama sa vrlo malo kiseonika, pa čak i da prežive niske temperature ukopavajući se u mulj.
Gambuzija i danas ima u vodama Srbije i regiona.
Nakon što su tokom dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka masovno razmnožavane po Balkanu i Mediteranu radi suzbijanja malarije, one su se trajno odomaćile. Ima ih u stajaćim vodama, barama, rukavcima Dunava i Save, pa i u toplijim kanalima i termalnim izvodima.
Međutim, danas se njihovo korišćenje za namene koje je Beograd sproveo 1931. na 1932. godinu i namerno puštanje u ogromnim količinama strogo zabranjuje. Razlog je taj što se gambuzija pokazala kao izuzetno opasna invazivna vrsta. Iako jedu larve komaraca, komarci čine samo manji deo njihove ishrane. Gambuzije napadaju i grizu mlađ domaćih plemenitih riba, jedu jaja žaba i vodozemaca i proždiru korisne vodene beskičmenjake.
Svetska unija za zaštitu prirode (IUCN) uvrstila je gambuziju na zvaničnu listu 100 najgorih invazivnih vrsta na svetu. Ali tako nije bilo pre 95 godina.
Ono što je 1931. ne samo Beogradu, nego u celoj Evropi i šire, smatrano vrhunskim ekološkim i naučnim dostignućem u borbi protiv malarije, danas služi kao važna lekcija o tome koliko unošenje tuđinskih vrsta, a ovoj ribici su prirodno stanište vode Severne Amerike, može trajno poremetiti prirodnu ravnotežu lokalnih ekosistema.
Ono što sada piše u našem zakonu onomad bi smatrali budalaštinom, jer su imali jedan jasan cilj a to je da spreče razvoj bolesti koju su prenosili komarci. Drugo ih nije zanimalo…
Danas je kontra svemu onome što su oni radili, pa prema Zakonu o zaštiti prirode i Zakonu o održivom korišćenju ribljeg fonda, strogo je zabranjeno unošenje ove ribe u reke, jezera, bare ili kanale gde ranije nije živela, preseljavanje jedinki iz jedne vode u drugu, poribljavanje otvorenih voda ovom vrstom. Svako namerno puštanje gambuzije u divljinu smatra se prekršajem i podleže kaznama.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
