Ubrzo posle obnarodovanja Hatišerifa kojim je Srbiji priznato pravo na unutrašnju samoupravu, osnovana su prva diplomatska predstavništva u Beogradu.
Baveći se 1835. u Carigradu državnim poslom, knez Miloš je imao kontakte sa sultanom i turskim velikodostojnicima kao i sa stranim diplomatama akreditovanim kod Porte (osmanski dvor).
Po podacima dr Grgura Jakšića (1871-1957), profesora Univerziteta, na jednom prijemu kod sultana Mahmuda І austrijski predstavnik baron Štirmer iskoristio je priliku da pokrene pitanje otvaranja austrijskog konzulata u Beogradu, zbog živih trgovačkih veza Austrije sa Srbijom.
Кnez Miloš, nepoverljiv prema stranim misijama, bio je u početku protivan, ali kada je kasnije saznao da turski sultan neće moći da odbije ovakav zahtev, rekao je Štirmeru pri polasku da će sa svoje strane učiniti sve da se izađe u susret želji njegove vlade.
Po povratku kneza iz Carigrada, bečka vlada je decembra 1835. zatražila od turske vlade pristanak na otvaranje austrijskog konzulata u Beogradu, na šta je turska vlada odmah pristala.
Tako je Austrija bila prva među evropskim državama koja je postavila svoga konzula u Srbiji.
Za prvog konzula imenovan je Antun Mihanović (1798-1861), činovnik u ministarstvu spoljljnih poslova i pesnik hrvatske himne, koji je dobio stan u novopodignutoj kući u savskom podgrađu, legendarnoj carinarnici – Ðumrukani.
Po obećanju koje je lord Ponsonbi, britanski poslanik u Carigradu, dao knezu Milošu, Velika Britanija je u proleće 1837. poslala u Srbiju pukovnika Lojda Džordža Hodžisa u svojstvu konzula, koji je odigrao značajnu ulogu u diplomatskoj borbi velikih sila oko Srbije poslednjih godina prve vlade kneza Miloša.
Za razliku od austrijskog konzula akreditovanog kod turskih vlasti, britanski konzul Hodžis bio je postavljen direktno kod kneza Miloša.
To je bio dosta laskav dokaz o značaju koji je pridavala Srbiji jedna od najvećih evropskih i svetskih sila tog vremena.
Hodžis je najpre takoďe odseo u jednom delu Đumrukane, a kasnije se preselio u novu građevinu na Savamali podignutu za smeštaj Državnog saveta.
U tom zdaniju Hodžes je priredio 1838. prvi bal u Beogradu.
Zbog velikog političkog uticaja Hodžesa na kneza Miloša ruski agenti razvili su veliku aktivnost da i Rusija otvori svoj konzulat. Po tome pitanju dolazio je i knez Dolgorukov u Srbiju.
Ubrzo je za ruskog konzula postavljen Gerasim Vaščeško, dotadašnji konzul u Oršavi koji je polovinom februara 1838. došao u Beograd i smestio se privremeno u udobnoj kući jednog bogatog trgovca.
Ubrzo je i Francuska, 29. novembra 1838, osnovala svoj konzulat da bi imala tačne podatke o političkim i trgovinskim prilikama u Srbiji.
Za francuskog konzula naimenovan je Fransoa Diklo koji je došao krajem marta 1839. u Beograd i privremeno se smestio u kneževom konaku, “dok se ne nađe veći i pogodniji stan”.
Posle velikih sila, i nama danas malo poznata Kraljevina Sardinija je početkom februara 1849. osnovala svoje predstavništvo, čiji je zadatak bio da stupi u vezu sa Mađarima radi sklapanja saveza protiv Austrije. Za konzula ove kraljevine kojom je vladala dinastija Savoja (kasnije uključena u modernu Italiju) je imenovan izvesni Ćeruti, koji se smestio u jednoj kući u Paliluli.
Dugi niz godina oni su bili jedini strani predstavnici u Srbiji jer je ona i dalje bila u zavisnom položaju prema Turskoj. Tek od proglašenja nezavisnosti na Berlinskom kongresu, 1878, strani predstavnici u novoj Kraljevini Srbiji dobili su rang poslanika (ambasadora).
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
