Hram srpske vojne i nacionalne istorije srušen zbog “Generalštaba”

Sve one velelepne građevine što se i danas daju videti uz Ulicu kneza Miloša i bližoj okolini nastajale su kao plod realizacije upravo kneževe ideje da tu smesti državni, vojni i administrativni centar srpskoga Beograda.

Nažalost, zbog silne želje nekih da preotmu nam prestonicu, a i zemlju, pojedine se sada mogu videti samo na starim požutelim fotografijama.

Uništene projektilima osvajača i idejama naših ljudi zanetih nekim neobjašnjivim mržnjama, zauvek su nestale.

Dok se ovih dana naveliko polemiše o budućoj sudbini ruševnih ostataka kompleksa SSNO, ili, kako se pogrešno često naziva “Generalštaba”, arhitektonskog mastodonta u Nemanjinoj ulici, ovom pričom podsećamo na dve zgrade, blisko povezane – Ministarstvu vojnom i Vojnoj akademiji – koje su se nekada nalazile upravo na mestu na kom je izgrađen SSNO, i zašto su nestale.

Srbija je posle viševekovnog ropstva želela da što pre bude samostalna u svim segmentima, pa je tako Ilija Garašanin početkom 1850. predložio da se osnuje Artiljerijska škola s ciljem da sami stvaramo svoj oficirski kadar, a to je već 18. marta te godine i odobrio knez Aleksandar Karađorđević.

Projekat za formiranje škole izradio je Čeh František Aleksandr Zah, koji je potom postao i prvi upravnik, dok je zgradu škole na uglu Miloša Velikog i Nemanjine projektovao, takođe češki arhitekta Jan Nevole. On je u istoriji Beogdaa ostao upisan i kao arhitekta koji je projektovao čuveno Kapetan Mišino zdanje.

Artiljerijska škola je 1880. godine preimenovana u Vojnu akademiju, nakon što je 18. januara Narodna skupština usvojila Zakon o ustrojstvu Vojne akademije, a 30. januara ga potvrdio knez Milan Obrenović.

U tom zdanju iškolovale su se kasnije vojvode i generali koji su izvojevali najveće srpske pobede u ratovima za oslobođenje cele zemlje protiv Turske, a posebno u Velikom ratu (Prvom svetskom). Imena tih nekadašnjih pitomaca danas su legendarna u srpskom narodu: Radomir Putnik, Stepa Stepanović, Petar Bojović i Živojin Mišić.

Rad Vojne akademije je prekinuo Prvi svetski rat, ali je obnovljen po oslobođenju.

Već u prvom naletu nemačkih bombardera 6. aprila 1941. zgrada je teško oštećenja, ali je tokom okupacije popravljena jer su Nemci u njoj, svesni njenog značaja za srpsku nacionalnu istoriju, cinično smestili svoje trupe.

Ovaj, u pravom smislu reči, hram naše vojske i borbe za oslobođenje, sravnjen je sa zemljom od strane Titove vlasti 1949. godine da bi tu bilo započeto zidanje – zgrade SSNO ili “Generalštaba”. Upravo ovog o kome se danas govori. Ta zgrada biće temeljno razorena u maju 1999. tokom NATO agresije, sa čak pet avionskih bombi. Ironija sudbine, moglo bi se reći. Nastalo na rušenju izuzetno važnog zdanja, i samo je nestalo u ruševini…

Ali, na neki neobičan i skoro pa metafizički način, nekadašnja Artiljerijska škola, odnosno, Vojna Akademija srpske kraljevske vojske, još živi među nama jer je datum njenog osnivanja 18. mart (1850) uzet kao dan Vojne akademije, koji se dan danas s ponosom obeležava.

I tu se završava priča o jednom znamenitom objektu kojeg više nama. A nastavlja priča o još jednom koji je doživeo identičnu sudbinu.

Izrađen je koju godinu kasnije. Tačnije, 1895. po projektu takođe jednog od najvećih srpskih arhitekata Jovana Ilkića (autor zdanja Narodne Skupštine, hotela Moskva) .

Tu se smestilo Ministarstvo vojno. Ministri su se smenjivali, a zdanje je ponosno stajalo 46 godina, da bi na 50. godišnjicu, već neprepoznatljivo od ratnog razaranja bilo zauvek uništeno.

Jer, na njegovom mestu podignuta je jedna od dve „bliznakinje“ SSNO ili kako se netačno naziva “Generalštaba”.

Jedna od poslednjih velikih uloga Ministarstva vojnog odigrala se 27. marta 1941.

Tokom vojnog puča tamo je stigao general Dušan Simović, organizator prevrata i postavljanja Petra II na presto, a ubrzo su zaverenici doveli predsednika vlade Dragišu Cvetkovića i ministra spoljnih poslova Aleksandra Cincar-Markovića, potpisnike pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, i zarobili ih.

U tim neizvesnim i teškim danima zgrada Ministarstva vojnog je bila centar velikih promena, koje su trajale naposletku tek nekoliko dana. Hitler nije želeo da čeka. Krenuo je u rušilački pohod…

Nažalost, identična rušilačka energija dovršiće posle Drugog svetskog rata ono što su započeli nacisti, i u Beogradu danas nema nikakvog traga postojanja ovako dva važna zdanja. Ne pominju ih ni oni koji su danas najglasniji u “zaštiti” ruševina SSNO od nekakvog navodnog ponovnog rušenja. Da li što ne znaju svoju istoriju ili zato što ih samo nije briga za nju, teško je proceniti.