“Duhovna tetovaža” – ili zašto se park na Bulevaru zove po Miki Oklopu

Najkraći opis bi bio: šmeker sa beogradskog asfalta.

Rođen na Čuburi u vreme kada se od rata strahovalo, ali se verovalo da se strahote nikada neće ponoviti. Rastao u godinama koje su obećavale, a pisao tako da ga svako razume.

Mika Oklop, poznat i po svom administrativnom imenu Milan Oklopdžić, bio je jedan od najjačih, najmangupskijih, najbeogradskih glasova uzavrele generacije koja je porasla utkana u seksualnu i svakakvu drugu socijalnu “revoluciju” ili promenu, tamo sedamdesetih i osamdesetih, umetnik čije se ime često moglo čuti, a glas i senka ostali zauvek prisutni nad Beogradom.

Mika je čovek koji je napisao i prodao pravi jugoslovenski bestseler, roman “CA Blues” štampan u preko 100.000 primeraka, ali je u svoje vreme bio poznat i kao pisac koji je ulepšavao brojne večeri svim ljubiteljima radija koji su napregnuto slušali radio-drame koje je pisao.

Ostao je poznat i kao tip koji je imao jednu od najvećih kolekcija ploča džeza i bluza na “ovim prostorima”, koje su bile njegova ljubav koju nikada nije izneverio niti je ona njega.

Nažalost, vreme u kom je stasao i formirao se, prostor u kome je delovao, stvarao i postao živa legenda, nije bio tako miran i spokojan kao što se činilo.

Tlo koje je iznedrilo umetnike poput Mike Oklopa postalo je iznenada jalovo kada su nastupile devedesete godine. Duša željna stvaranja morala je da nađe neki drugi prostor: delovalo je da je Mika našao plodno tlo u Americi.

Jednom legenda, Mika je tako od 1992. iz daleke Kalifornije tek u odjecima dopirao do Beograda. Kod nas su na scenu stupili neki novi likovi, na mala vrata se probili neki drugačiji beogradski mangupi. Srđan Valjarević, Vladimir Arsenijević… Mada, niko toliko “čuburski” gromoglasan kao što je Mika bio jednom.

“Otišao sam zbog galame nemuštih i ćutnje mudrih, zbog sive boje koja je prekrila naša bitisanja, zbog toga što je Beograd izgubio vrelinu i prestao da bude grad, zbog pištolja koje su deca nosila u školu umesto penkala. Otišao sam u trenutku kada je Srbija počela da jede samu sebe. Otišao sam zbog onog još goreg koje je, sasvim izvesno, nailazilo u talasima”, govorio je melanholično 1999. godine, osam godina pre smrti, Milan Oklopdžić za “Blic”.

Mika je završio Fakultet dramskih umetnosti i, iako ga danas znamo po kultnoj knjizi “CA Blues”, koja je zaista bila “duhovna tetovaža” generacija koje su odrastale između 1981. i 1991., radio drame su takođe bile njegov fah, o čemu se danas skoro ništa ne zna. Pored posla na TV, emisijama i serijama, stigao je da napiše i nekoliko pozorišnih predstava.

Radio drame su u vreme kada je on radio bile itekako popularne. TV program nije bio ni približno raznolik kao danas, a treba imati u vidu i da su radio stanice poput Beograda 202 i Studija B pružile mogućnost za potpuno nove forme i eksperimente, približile pop kulturu “malom čoveku” pored te magične kutije i dopustile našim mladim generacijama da budu u dosluhu sa svetom.

Njegove radio drame bile su čak izvođene i u Evropi.

A što se tiče knjiga, osim kultne “CA Blues”, objavio je i romane “Video”, “Metro” i “Horseless“.

Njegovo srce, ipak, nije bilo nikad potpuno ispunjeno radošću. Čovek koji je toliko voleo bluz morao je da zna da pati. Stvarao je u Americi, pisao izvrsno na engleskom jeziku, zadivio je mnoge, ali, oni koji su ga najbolje poznavali osetili su da u tom životu “preko bare” nije sve baš kako se nadao i želeo.

Jednostavno, Mika je bio previše srastao sa čuburskim trotoarima da bi mu bile gde drugo sve bilo potaman kao u rodnoj ulici Stojana Protića.

Beograd više neće nikada biti zatvoren kao što se to desilo devedesetih godina. Neko bi mogao da kaže da je Mika trebalo da ostane, poput mnogih umetnika i da inspiraciju crpi iz stradanja, patnje i bola. Ali, ko smo mi da pticama lomimo krila?

Mika Oklop je zasijao kao zvezda padalica na beogradskom noćnom nebu. U uspomenama onih kojima je “CA Blues” bila Biblija odrastanja, Mika Oklop zauvek ima živi spomenik, dokle i poslednji iz tih generacija bude živeo.

A 30. avgusta ove godine Skupština Grada Beograda donela je odluku da park između ulica Kumanovske i Kneginje Zorke, na Bulevaru kralja Aleksandra, dobije ime “park Mike Oklopa“. Kažu da je nekoliko dana pred smrt u dalekoj Kaliforniji rekao supruzi da bi voleo da se nešto u Beogradu jednom zove po njemu. Pa evo Miko, dug prema tebi Beograd je sada odužio.