Ono što je beogradska Krivična policija otkrila u dunavskim dubravama nije bila lovačka priča iako je sve imalo veze sa lovom. Odnosno, onim kako je grupa bogatih i bahatih Beograđana zamišljala da “lov” treba da izgleda. Ali, krenimo od početka ove neverovatne epizode.
Nedeljama su među zakupcima lovišta i lovcima na patke i plovke na levoj obali Dunava kružile neverovatne glasine o neuhvatljivom brzom motornom čamcu. To misteriozno plovilo imalo je na svom kljunu ni manje ni više nego top, kojim su nekakvi krivolovci sejali nezapamćen strah i obarali čitava jata!
Svaki izlazak ovog tajanstvenog plovila na reku pratio je zvuk koji je više priličio pomorskom sukobu nego mirnom lovu. Svi su ga zvali “razarač“, s obzirom na to da je strahovita detonacija posle svakog ispaljenog zrna odjekivala kao grmljavina.
Dok bi se ostali lovci oslanjali na sigurno oko i pouzdanu ruku, ovi artiljerci su satirali čitava lovišta.
Stoga je jedno lovačko udruženje raspisalo čak i priličnu novčanu nagradu za onoga ko pomogne u hvatanju. Međutim, napori su bili bezuspešni. Gonjenje plovila bilo je potpuno iluzorno pošto je bilo nedostižno zbog neverovatno jakog motora, najbržeg na čitavom Dunavu. Lovci su najzad morali pozvati u pomoć i policiju.
U celoj ovoj nezapamćenoj drami krije se i jedna posebno cinična epizoda – “razarač” je nosio ime “Prohibicija“.
U tim oktobarskim danima 1933. godine, prohibicija je u Americi bila u punom jeku, mafijaši su punili ilegalne krčme. A za to vreme beogradska “Prohibicija” je prkosila svima i toliko štete nanela da je ondašnja čaršija s nestrpljenjem iščekivala dan kada će saznati imena bahatih sugrađana koji su divljali na Dunavu.
Policija se dala u poteru. Štampa je bila spremna da objavi udarnu vest. Nije se čekalo više da se “rečna artiljerija” pojavi na reci pa da intervenišu.
Započeli su na kopnu detaljan pregled svih čamaca ukotvljenih ili garažiranih na obalama Save i Dunava. I tako naiđoše na jedan veliki čamac koji je potpuno odgovarao opisu. Bingo!
Pažljivim pretresom konstatovano je da na kljunu čamca postoji specijalno ležište od drveta sa čeličnom šipkom, jasno namenjeno za montiranje naoružanja. Ubrzo je pronađen i top! Pravi vojni top, sa granatama kalibra 53 milimetra! Cev je bila dugačka preko tri metra, opremljena propisnim zatvaračem i uprošćenim okidačem radi lakšeg dejstva.
Ova prava pravcata ratna barka bila je zastrašujuća. Grupa uticajnih i imućnih građana sama je punila čaure čistim olovom, pa tim projektilima ubijali su divljač na daljini od čak pet stotina metara!
Sve je oduzeto i predato vojnim vlastima na uništenje. A imena…?
Imena nisu objavljena.
Džaba su Beograđani čekali. Policija je saopštila da će tako biti dok traje istraga. Ali tako je ostalo zauvek. Jer, valjalo je valjda zaštititi tu “grupu uticajnih i imućnih građana”. Moglo je samo da se nagađa i šapuće uz vino i meze u kafani. Tajna je ostala tajna – zauvek.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
