Kako smo srušili mesto na kome smo postali svet

Na uglu današnjeg Bulevara kralja Aleksandra i Ulice kneza Miloša vekovima su se ukrštale sudbine. Tu je sve do 1989. godine bila jedna od najčuvenijih beogradskih kafana – „Tri lista duvana“.

Njeni zidovi pamtili su miris duvanskog dima i buku gradskih priča, ali su na prvom spratu krili i temelj jedne od najvažnijih tehnoloških revolucija u Srbiji. U prostorijama odeljenja Ministarstva vojnog, na spratu iznad same birtije, obavljen je 14. marta 1883. godine prvi telefonski razgovor u zemlji.

Za ovaj poduhvat najzaslužniji je Panta Mihajlović, vizionar i prijatelj Nikole Tesle. Kada je prvi put predložio tadašnjem vojnom ministru Teši Nikoliću da uvede telefon, naišao je na odbojnost starog i strogog vojničkog mentaliteta. I ozbiljno nepoverenje.

Ministar ga je odveo do prozora, pokazao na tri konjanika u dvorištu i rekao: “Pa šta će meni onda taj tvoj telefon, kad ovi moji momci mogu za tri minuta da stignu do grada i jave šta treba?!“

Ali, Panta nije odustajao. Sa kapetanom Kostom Radisavljevićem, na svoju ruku postavio je liniju dugu svega 300 metara i to do kasarne na Paliluli.

Kada je veza uspostavljena, ministar Nikolić je, prema zabeleškama, bio toliko zadivljen da je pozvao oficire i glasno povikao: “Gospodo, dođite da vidite neverovatno čudo – telefon!”

Iako je sam razgovor bio kratak, vest je brzo stigla do kralja Milana Obrenovića, koji je naredio da se u budžet za narednu godinu uvrste sredstva za razvoj telefonije i umrežavanje dvora sa svim glavnim vojnim objektima, kao i njihovo međusobno povezivanje. Ali novaca ipak za tako što nije bilo dovoljno.

A sama kafana i taj od istorijskog značaja sprat nad njom imali su burnu sudbinu. Preživela je zgrada i dva velika rata, ali jedan od najtežih dana bio je golem požar u danima socijalizma, kada se Bulevar zvao imenom revolucije, i u kojem je ozbiljno oštećena. Okupljali su se građani i ljudi od struke da ti, na ulici, većaju šta bi trebalo s njom činiti…

Iako proglašena kulturnim dobrom, odluka o rušenju iz 1989. godine bila neminovna. Na njenom mestu trebalo je da nikne luksuzni hotel “Hilton“. Ali nije.

Ostao je da zvrji sablasno prazan prostor. Da ne bi podsećao na propale snove, pronađena mu je 1995. godine privremena uloga. Služio je kao parking.

Danas, na uglu dve beogradske saobraćajne arterije, staklena je fasada. Ni po čemu ne daje utisak da su se baš na tom mestu pre bezmalo vek i po susreli ozbiljno nepoverenje i moderna tehnologija. I da je samo jedno: “Aloooo, da li se čujemo” bilo naposletku dovoljno da dodatno doprinese modrenizaciji Srba i Srbije.

Ne toči se više na tom mestu pivo ni rakija, nema kariranih stolnjaka umašćenih ostacima srme, ni ćemana da dirnu svojim žicama u srce. Ali ostalo je nešto što upravo i vi sada svedočite dok čitate ovaj tekst najverovatnije preko – telefona! Istina, mobilni je, ali da nije bilo onih 300 metara žice i da nije vojničko nepoverenje i obazrivost ipak nadvladala znatiželja, kaskali bismo umnogome za svetom. A ovako smo bili deo njega. Među prvima.