Zaboravljena tragedija: 16 poginulih na železničkoj stanici u Zemunu

Najteža železnička nesreća na teritoriji Beograda dogodila se 4. januara 1964. godine u tadašnjem selu, a danas obodnom delu grada – Jajincima. Poginulo je 62, a povređeno 300 ljudi! Najteža železnička nesreća na teritoriji današnje Srbije dogodila se u septembru 1979. godine u Stalaću, kada je u direktnom sudaru vozova poginulo 72 ljudi. A u istoriji železnice nekadašnje Jugoslavije najteža nesreća bila je 1974. godine u Zagrebu, kada je poginulo čak 153 ljudi!

Železničke nesreće u SFRJ bile su veoma ozbiljne ali i ne tako retke… Pa se danas tako više i ne zna za jednu od njih koja uopšte nije ostala upamćena, jer je poginulo “samo” 16 ljudi – dogodila se 19. jula 1975. godine u Zemunu.

Poslovni voz Beograd – Sarajevo broj 151 uhvatio je zalet za svoj dug put, koji se, neplanirano i krvavo okončao već u Zemunu. Dok je jurio kroz zemunski Novi grad, na peronu obližnje stanice Zemun stajao je putnički voz broj 2.600 sa odredištem u Vinkovcima i primao putnike koji su išli ka manjim mestima i gradićima u Sremu: Zemun Polje, Batajnica, Stara i Nova Pazova, Ruma, Inđija…

U 16 časova i 8 minuta dogodio se strahovit prasak koji je odneo 16 života, a povređeno je 38 putnika! Brzi poslovni voz udario je u ovaj putnički koji je stajao u stanici. Svi poginuli su bili iz te kompozicije. U poslovnom vozu nije bilo ni stradalih niti povređenih. S obzirom da je taj dan bio subota, putnički voz je bio puniji nego obično, što je itekako uticalo na broj žrtava.

Hitna pomoć stigla je za 7 minuta. Medicinari su se tiskali kroz masu Zemunaca koji su izašli da pomognu, ali zaista da pomognu, a ne samo da posmatraju užasne prizore. Oni su povređene izvlačili iz olupine i sami ih vozili ka bolnici.

Dva dana kasnije u novinama je objavljen pun spisak poginulih putnika, sa sve adresama stanovanja, datumom rođenja i imenom oca.

Dobrivoj je rođen kod Brusa, Sima kod Vranja, a Luka u Vrlici (Hrvatska), a svi su živeli u Batajnici. Adam je rođen kod Knina, ali živeo je u Beogradu, dok je Branko bio iz Prokuplja, a živeo je u Zemun polju. U ovom naselju živeo je i Ljubomir iz Kuršumlije. Slobodan je iz Šehovća došao u Inđiju i poginuo verovatno na putu do kuće.

Drugi Slobodan, rođen kod Stare Pazove imao je prebivalište u Zemunu. Poginuli Savo, Bojan, Branko i Drago iz naselja oko Vlasenice živeli su u Novoj Pazovi, verovatno su se i poznavali, ali nisu stanovali na istoj adresi. Stradali Dragan bio je Zemunac, a Dragoslav je bio iz Pranjana.

Među poginulima nije bilo žena.

Tužna slika objavljena je u novinama – kovčezi su bili položeni na zemlju, iza njih masa ljudi, a ispred – govornici: predsednik Republičkog izvršnog veća Srbije Dušan Čkrebić, predsednik Skupštine grada Beograda Živorad Kovačević, predsednik Gradskog komiteta SK Beograda Dušan Gligorijević, predsednik Gradske konferencije socijalističkog saveza Milan Rajačić i predsednik Gradskog veća Sindikata Čeda Jeftić, kao i direktor ŽTP Beograd Đorđe Strižak.

“Tužan je danas dan i nema reči kojima se može izraziti bol rodbine, prijatelja, železničara i građana za izgubljenim ljudskim životima (…) Šesnaest ljudi nikada neće stići kuda su krenuli, tamo gde su ih železničari svakodnevno prevozili“, rekao je Strižak. U Srbiji je povodom ove nesreće Izvršno veće (tadašnji naziv za republičku vladu) odmah proglasilo jednodnevnu žalost u nedelju 20. jula 1975.

U ponedeljak je odmah bila održana i zajednička sednica Izvršnog veća (vlade) Srbije i Izvršnog saveta Grada Beograda gde je zahtevano da se što pre utvrdi odgovornost zaposlenih na železnici i stepen pojedinačne krivice u odgovornim železničkih službama.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu koji je vodio istragu nesreće naložio je ubrzo hapšenje otpravnika vozova železničke stanice Zemun i mašinovođu poslovnog voza zbog nemarnosti koja je uslovila smrt 16 ljudi. Uzrok nesreće, ustanovljeno je istragom, bilo je nepredviđeno zadržavanje putničkog voza za Vinkovce u stanici Zemun od čak 20 minuta umesto predviđenih minut i po, što je bio propust otpravnika vozova, kao i neprilagođena brzina poslovnog voza na ulasku u stanicu.

U kasnijem sudskom postupku biće osuđeni na višegodišnje kazne zatvora. Time je ovaj katastrofalan slučaj bio i pravno okončan. U novnama se više nije pisalo o ovoj tragediji, a na samom mestu sudara vozova i pogibije nedužnih putnika nije postavljeno ni simbolično obeležje-spomenik, niti je to iko tražio i predlagao.