Desanka Maksimović jedva odbranila Topčiderski park od arhitekte sa betonom

Kada su Beograđani 1975. saznali da im tamo neki arhitekta planira da betonom zalije Topčiderski park i stvori “zabavni park” usledio je žestok otpor.

Bio je to prvi organizovani javni protest u Beogradu posle studentskih nemira 1968. godine!

A taj arhitekta zvao se Aleksandar Đokić i toliko je bio pun sebe da nije mario za revolt građana, protivljenje struke, ali i zdravog razuma, već je započeo višedecenijsku borbu da zelene površine grada prekrije betonom, staklom i plastikom.

S prvim pokušajem je doživeo i prvi poraz. Kako je postavljen kamen-temeljac za ostvarenje te brutalističke ideje u Topčideru, tako je odmah usledila i peticija 175 stanovnika prestonice, na kojoj su bila mnoga uvažena imena poput Desanke Maksimović, Mire Alečković, slikara Peđa Milosavljevića i vajara Matije Vukovića. Zahtevali su da se ambijent parka sačuva i da se planirani sadržaj izmesti na neku drugu lokaciju.

Đokićeva reakcija bila je tipična za čoveka koji ne planira da odstupi u onome što je namerio, pa makar bilo totalno pogrešno, ali i katastrofalno po ceo eko-sistem glavnog grada.

U intervjuu koji je dao “Večernjim novostima” januara 1976. pobunu je nazvao “zajedničkom sramotom građana i autora i Urbanističkog zavoda grada”.

Ipak, pritisak javnosti je bio dovoljno jak da se lokacija promeni. Ali nimalo sretno rešenje! Odabran je zapadni deo Ade Ciganlije, pored Čukaričkog rukavca. Takođe velika površina netaknute prirode i krhki ekološki sistem. Ali, vizija arhitekte to nije uzimala u obzir.

Već u maju 1976. prikazani su prvi crteži uz tvrdnju da je Ada idealna jer omogućava izolovanje buke, što je bila glavna zamerka na prvu zamisao. Planirani prostor obuhvatao je 15 hektara s mogućnošću proširenja i bio zamišljen kao celogodišnji turističko-zabavni centar.

Projekat je obilovao agresivnim savremenim sadržajima i materijalima koji su odudarali od ambijenta šume na tom delu Ade Ciganlije.

Decu je trebalo da zabavlja vozić koji prolazi kroz simulacije istorijskih ambijenata – od Smederevske tvrđave do afričke savane. Paviljon kosmosa planiran je tako da imitira leteći tanjir sa podnim i plafonskim ekranima. Predviđeni su bili i streljana, karting staza, minigolf teren, veliki restoran nad jezerom, plesni klub i kuglana.

Đokić i njegov saradnik Slobodan Ilić opredelili su se za izrazito veštačke materijale s dominacijom metala, plastike, stakla i obojenog betona.

Iznad ulaza trebalo je da se nadvije providna rešetkasta konstrukcija sa svetlosnim panelima i reklamnim panoima, a 1977. novine “Politika” su prenele arhitektino obećanje da “neće provirivati nijedan stub iznad krošnji – samo svetlost, različita svetlost čudesnog sveta boja“. Drugim rečima, i postojeće drveće moralo je da postane dekor.

Radovi su započeti u aprilu 1978, ali je park u delimično izvedenom obliku opstao samo nekoliko godina. Verovatno se niko više i ne seća… Ali daju se videti ostaci njegovi dan danas. Istoričar arhitekture Zoran Manević u svojoj monografiji je konstatovao da se sve to jednostavno pokazalo neodrživim.

Prošle su godine i došao je raspad SFRJ, a Srbija je tonula u jednu od najvećih hiperinflacija ikada zabeleženih u svetu i tešku krizu. I u tom haosu, Đokić je 1992. ponovo izvukao svoje planove. Beton, beton, samo beton…

Ovoga puta obezbedio je podršku preduzeća “Poslovna Čukarica” i predložio da se “zabavni park” podigne na Makiškoj strani Ade Ciganlije, između starog Obrenovačkog puta i Savske magistrale.

Prostor koji bi zauzeo je bio deset puta veći od prethodnog pokušaja – čak 150 hektara. Polovinu te površine zauzeo bi zoološki vrt, a skretanjem vode iz Savskog jezera stvorili bi se veštački potoci. Uz to su planirani pozorište na otvorenom i ogromni video-ekrani za crtane filmove.

Ideju je propraćena samostalnom izložbom “Prostori zabave” u galeriji ULUS, održanom u julu iste te 1992. godine u okviru manifestacije “Detinjstvo – pravo na radost”.

Sam Đokić tada je izjavio da želi da rehabilituje zamisao o zabavnom kompleksu u Beogradu kojom se bavio još od 1973. godine.

Srećom, ovaj plan ostao je na papiru. Topčider je odbranjen još sedamdesetih, Ada je nekako preživela prvi Đokićev betonski iskorak, a Makiš nikada nije pretvoren u ono što je arhitekta zamišljao. Ipak, nisu svi parkovi ostali zaštićeni od njegovih akcija: 1988. godine usred parka na Banovom brdu projektovao je pekaru koja i dan danas tu stoji.

Arhitektina višedecenijska upornost ostaje nam kao upozoravajući primer koliko daleko može da ide nečija želja da prirodu zabetonira i obloži staklom i plastikom. Ali, isto tako koliko je zdrav razum, s druge strane, presudan da građanskim otporom takve i slične sulude zamisli osujeti.

Ipak, da ne bude da mu je sve propalo – svoje ideje ugradio je u spomen-kompleks na Kadinjači, kao i brutalističke stambene blokove na Banovom brdu, Dorćolu, Vračaru koje je projektovao 1990-tih…

Ali, nije moglo baš sve i baš na svakom mestu kako bi se prohtelo nečijoj “viziji”.

U tekstu su korištene ilustracije i podaci iz doktorske disertacije Aleksandra B. Jevtović “ARCHITECT ALEKSANDAR ĐOKIĆ” iz 2018. godine