Zemun i ostatak Beograda danas su stopljeni kao jedna urbana celina. A nekada je bio pravi poduhvat preći s jedne na drugu stranu reke: da sve bude još crnje postojala je i – nekakva rampa!
Svojevrsna gradska “carina” čiji je deo bila ta rampa podelila je žestoko beogradske privrednike s dve strane Save, čim je uvedena 1935. godine. A Zemunce i jako razljutila!
Baš kao i ona današnja, jedina nama poznata Trošarina na Voždovcu, i ova je kod Zemunskog mosta nekada služila istoj svrsi, naplati poreza na robu koja stiže u grad, što je bila praksa koja se mogla nazvati i nekom vrstom akcize.
Ta taksa, koja je bila izvor državnog prihoda, nije se u Kraljevini Jugoslaviji naplaćivala na osnovu prometa novca, već na količinu unete reobe na neko područje. Osim što se primenjivala na nivou države (carina), trošarina se plaćala i na promet između banovina i gradova!
Poreznici su se nazivali trošarincima. I bilo je tu mnogo svađa i prepirki, a ponajviše aprila 1935. godine na ovoj zemunskoj “naplatnoj stanici“
Baš u to doba doneta je odluka da, pošto su Zemun i Beograd postali jedan grad, za njih važi i jedan trošarinski sistem. I krenuli su tako Zemunci radosno u Beograd, da oslobođeni mučne takse prodaju svoju robu. Ali, trošarinci su se i dalje smešili na rampi ispred mosta Kralja Aleksandra!
“Ovo kontrolisanje robe za naplatu dopunske trošarine i prvog i drugog aprila zbunilo je skoro ceo poslovni svet. Malo ko da na trošarinskoj stanici nje protestovao“, pisale su novine.
A njihova konkurencija, beogradski privrednici, verovatno su trljali ruke od zadovoljstva. Ali, nije baš bilo tako…
Ono što se tih dana desilo jeste zapravo, kako se navodilo, pravedna odluka gradskih vlasti da na robu koja je u Zemunu zatečena u trenutku primene zajedničke trošarine naplate tzv. dopunsku trošarinu.
Naime, Zemun je imao svoj sistem trošarine koji je, izgleda, značio i manje takse nego beogradski pod koji su potpali.
“Iz razloga pravednosti, Gradsko veće je proširilo trošarinski rejon i na Zemun, jer veliki lageri robe u Zemunu imaju da doplate razliku u trošarini ako je dosadašnja zemunska trošarina bila manja od ove koja se sad zavodi. Kad se ne bi vršila naplata ove dopunske trošarine, zemunski lageri robe, pošto su robu uvezli sa manjom trošarinom od beogradskih lagera, došli bi nepravedno u jedan povoljniji konkurentski položaj prema beogradskim privrednicima. Iz velikih lagera dovozila bi se roba u Beograd i ona bi bila jevtinija od beogradske, jer je na nju plaćena manja trošarina. Ovakva konkurencija bila bi nepravedna za izvesne redove privrednika u Beogradu, zato je Gradsko veće htelo da je spreči”, pisalo je u obrazloženju Uprave grada Beograda..
Oni koji nisu imali veliku količinu robe oslobađani su dopunskih taksi, a oni sa malo više artikala morali su da plate ili da podnesu dokaz o tome da su platilipunu trošarinu.
Dok su ovi trošarinci radili na rampi drugi su “trkeljisali” lagere u Zemunu i tako se proveravala valjanost dokaza.
Brzo je nestala ova rampa i grad je srastao u jedan sistem naplate taksi. Ali je, na primer, na Voždovcu još dugo radila ova rampa kojia je čitavom kraju nadelula ime Trošarina. Komunisti su tek 1949. ukinuli ovaj zastareli sistem iz 19. veka i uveli porez na promet.
Inače, mnogo je robe bilo na spisku za plaćanje. U početku to je bila samo uvozna, potom uvozna i luksuzna roba, da bi se potom, kako su budžetske potrebe rasle, trošarina proširivala i na drugu robu za svakodnevnu potrošnju. Naplaćivala se i krčmarina na istočeni alkohol.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
