Noć kada je jug Srbije zanemeo od bola: tragedija kod Doljevca i oprost kakav svet ne pamti

Postoje datumi koji ostaju dugo urezani u kolektivno sećanje, ožiljci koji blede tek decenijama kasnije. 1. februar 1987. godine bio je u nekadašnjoj SR Srbiji jedan od tih dana. Danas se više niko ne seća šta se tada desilo, iako je čitava priča imala kasniji epilog.

Zimska idila, radost dece i omladine koja se vraćala sa desetodnevnog odmora na Mavrovu u Makedoniji, prekinuta je u 23 časa i 43 minuta na zaleđenom putu Niš-Skoplje, kod Doljevca. Ono što je trebalo da bude miran povratak kući u Niš i Aleksinac, pretvorilo se u jednu od najjezivijih saobraćajnih nesreća u istoriji Jugoslavije. U stravičnom sudaru autobusa zaječarske “Laste” i danskog šlepera poginula su 24 putnika, dok je više od dvadesetoro teže i lakše povređeno.

Te noći uslovi na putu bili su nemilosrdni. Sneg, led i duboki kolotrazi otežavali su vožnju. Autobus marke “Sanos”, pun porodica i dece, polako se kretao svojom trakom. Iz suprotnog smera nailazio je “Volvo” šleper sa hladnjačom, natovaren sa 20 tona smrznutog mesa transportovanog za luku Pirej u Grčkoj, za čijim je volanom bio šezdesetogodišnji Danac Vign Kristensen.

U pokušaju da pretekne vozilo ispred sebe, usled trenutka nepažnje vozača, umora ili gubitka kontrole na zaleđenom kolovozu, tegljač se zaneo.

Sama kabina kamiona prošla je gotovo neoštećena, ali je teška hladnjača poput sečiva direktno udarila u autobus. Scena je bila apokaliptična. Udar je doslovno otkinuo celu levu stranu i krov autobusa, odnevši u sekundi desetine života, mahom onih koji su spavali na toj fatalnoj levoj strani.

Preživeli su u mraku pokušavali da se domognu bilo kakvog izlaza, okruženi srčom, zatrpani torbama, otkinutim sedištima, telima stradalih, natopljeni krvlju… Do njih su dopirali jezivi vapaji za pomoć. Ili su sami u pomoć zvali.

Ljiljana Pavlović iz Aleksinca svedočila je o buđenju u paklu:

– Kada sam otvorila oči, autobus je bio bez krova, nedostajala je cela leva strana, sedišta su izletela na sve strane.

U opštem haosu, njen suprug je zgrabio usnulo dete, tek napolju shvativši da to nije njihovo. Vratio se u smrskanu olupinu, spasao i svoje dete, a potom nastavio da golim rukama izvlači ostale preživele.

Radmila Projević, nastavnica iz Niša, tragediju je dočekala budna, držeći u krilu usnulo dete svoje koleginice. U deliću sekunde sve se promenilo.

Pritisnuta smrskanim metalom, nadljudskom snagom uspela je da zadrži tuđe dete u naručju.

Kada su je izvukli, pred očima joj se ukazala stravična slika, ali i nestvarno olakšanje da su njena ćerka i unuk, koji su sedeli odmah iza nje, preživeli stravičan udar koji je prepolovio vozilo.

Ipak, mnogi nisu bili te sreće. Scene iz bolnica parale su srce i najiskusnijim lekarima. Tijana Vujović je tek na Dečjoj klinici, držeći na rukama svog četvorogodišnjeg brata Nikolu, saznala surovu istinu. Unela ga je mrtvog do lekara, nesposobna da umom obuhvati reči da njenog malenog brata više nema.

Reakcija spasilaca bila je herojska. Milicija i prve ekipe hitne pomoći iz Niša i Leskovca stigle su na mesto nesreće za svega desetak minuta. Naišli vozači su zaustavljali automobile i vozili povređene ka bolnicama. Zdravstvene službe su pokazale neviđen stepen požrtvovanosti, desetine ekipa lekara i hirurga vodile su lavovsku borbu za svaki život.

U niškim i leskovačkim klinikama operacione sale radile su do jutra. Građani su masovno dolazili da daju krv, solidarišući se u bolu sa porodicama koje su te noći izgubile sve. Zahvaljujući naporima medicinara, mnogi životi, a ponajviše dečji, iščupani su iz kandži smrti.

Epilog ove tragedije nosi sa sobom priču koja duboko zadire u samu srž ljudskosti, prevazilazeći okvire crne hronike. Vozač iz Danske, Vegn Kristensen, koji je i sam bio teško povređen, osuđen je prvo na šest godina zatvora. Kazna mu je kasnije ublažena na četiri i po godine, a izdržavao ju je u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici.

Međutim, na drugu godišnjicu tragedije, 1989. godine, dogodio se presedan kakav jugoslovensko, a verovatno i svetsko pravosuđe ne pamti. Grupa građana Niša i Aleksinca, isti oni ljudi koji su u nesreći zadobili teške povrede, kao i oni koji su te zimske noći zauvek izgubili svoju decu, supružnike, braću i sestre, zvanično su uputili molbu za pomilovanje danskog vozača.

Učinili su to iz duboko humanih razloga. Svesni da je reč o čoveku u poodmaklim godinama, narušenog zdravlja, koji je tragičnu grešku napravio u izuzetno teškim vremenskim uslovima, ovi ožalošćeni ljudi pronašli su u sebi neopisivu snagu da oproste.

Shvativši da će Kristensen do kraja svog života ionako nositi najtežu moguću kaznu – stravičan teret krivice za smrt 24 osobe, zatražili su da se on oslobodi i vrati svojoj porodici. Tako je i bilo: oslobođen je posle 413 dana u zatvoru.

Nesreća kod Doljevca ostaje upamćena ne samo po jezivom broju ugašenih života i stravičnim prizorima smrskanog autobusa u snegu, već i po nepojmljivoj veličini ljudske duše. U noći potpunog mraka, preživeli i rodbina stradalih upalili su svetlo praštanja, pokazavši da čak i nakon najvećeg bola, ljudskost može da pobedi očaj.

Ipak, kada se po puštanju iz KPZ Sremska Mitrovica vratio kući u Dansku, Vign Kristensen je brzo napisao knjigu “413 dana u jugoslovenskom zatvoru” u kojoj je pokazao da nije baš toliko prožet grižom savesti. Tvrdio je da je bio “žrtveno jagnje” jugoslovenske (srpske) policije koja mu je podmetnula krivicu za katastrofalni sudar. Iako povređen, nastavio je ubrzo da ponovo vozi ture za Grčku koje su ga svaki put vodile kroz mesto tragedije. Preminuo je 2002. godine u Danskoj.