Najviše telefona za Savski venac i Stari grad, najmanje Zemunu i Čukarici

Dobiti kućni telefon bila je kost u grlu svakog domaćinstva u Beogradu čak sve do kraja 1980-tih godina prošlog veka.

Nije bilo dovoljno linija za sve, pa su oni koji su čekali tu sreću da u predsoblju čuju zvono telefona, morali da se zadovolje govornicama i telegramima, dobroj volji komšija i prijatelja ili sekretarice na poslu.

Dodatni problem pravio je svojevrsni “embargo” organa koji se zvao Republička inspekcija SR Srbije za telekomunikacije, uveden na nove telefonske priključke jer – kapaciteta centrala nije bilo dovoljno.

Ipak, malo po malo, linije su se množile. A u celom tom problemu jedna četvorka ulivala je nadu! Jer, kućni telefonski brojevi koji su sve do 1969. godine u Beogradu većinom imali pet cifara dobijali su od te godine i šestu. I to baš četvorku.

Dojučerašnji broj, naprimer, 23-389 postajao je 423-389. Ali, nije tu bilo sreće i zadovoljstva. Ta četvorka je onima koji su već imali telefonske priključke teško pala, jer su morali da menjaju broj. I da danima javljaju svim rođacima i prijateljima da je broj izmenjen…

Uprkos “cimanju”, uvođenje četvorke je bio dobar signal – broj telefonskih priključaka je rastao! Ali, mnogi su čekali na svoju liniju još decenijama potom… Tako je 1979. godine bilo samo 70.000 pretplatnika u Beogradu iako se grad ubrzano pribbližavao milionitom stanovniku.

Najmanje telefona bilo je u Zemunu i na Čukarici, svega po 2.000, a Stari grad je definitivno bio elitni kraj sa čak 18.000 brojeva.

PTT-u je stizalo oko 60.000 zahteva godišnje, a mogućnost da dobiju telefonsku vezu imalo je svega 5.000 pretplatnika u istom periodu!

Rezultati do kojih se došlo ispitivanjem tržišta pokazivali su da potrebe privrede i društva zahtevaju da svaka radna organizacija u većim mestima ima po nekoliko desetina telefonskih priključaka, a svako domaćinstvo telefon.

Prema tadašnjoj situaciji i standardu građana, Beograd je trebalo da 1980. godinu dočeka sa 230.000 telefonskih priključaka. Ali, novi telefonski priključci bili su pušteni samo na području centralne beogradske opštine Savski venac na kojoj se nalazilo elitno naselje Dedinje.

“Ukoliko bude skinut embargo republičke inspekcije za telekomunikacije, a za to postoje realni izgledi jer se proširuje tranzitna automatska telefonska centrala, do kraja 1979. godine kapaciteti telefonskih centrala u Beogradu povećali bi se za 37.150 telefonskih priključaka”, pisalo je u posebnom pamfletu koji je tadašnje Gradsko stambeno preduzeće delilo kroz dnevnu štampu.

S obzirom da se sa uvođenjem tih novih priključaka ponovo očekivala nova promena brojeva, gde bi se opet dodavala nova cifra na početku, Gradsko stambeno preduzeće je zato savetovalo sve zainteresovane radne organizacije i ostale pretplatnike da ne bi trebalo da se izlažu troškovima za štampanje svojih poslovnih prospekata u masovnim tiražima jer će brojevi biti sigurno menjani.

Ko zna koliko je puta ta četvorka rukom bila dopisana na visit kartama, poslovnim adresarima, notesima… I opet je moralo da se dodaje i dopisuje kako bi potonji šestocifreni brojevi 1990-tih postajali – sedmocifreni!

Osmu cifru nikada nismo dobili, jer za to nije bilo potrebe. Sada umesto 011 pozivamo 064, 065, 066…