O intimnom zdravlju beogradskih prostitutki i te kako se govorilo još na početku 20. veka. To jeste bila tabu tema i moralne norme su bile stroge, jer se smatralo da je svaki seksualni odnos van braka bio sam po sebi prestup.
Ali, pošto je prostitucija ipak bila nešto drugačije od neverstva i promiskuiteta, a sam “zanat” je od vajkada cvetao, cilj je bio da se makar zaustave njegove najteže posledice – zdravstvene.
Gotovo sto godina nakon izdanja prve moderne knjige o prostituciji u Parizu i šest godina nakon teksta koji je objavio Glasnik Ministarstva Narodnog zdravlja, objavljena je u Beogradu 1930. godine i proširena naučno-istraživačka analiza dr Bogoljuba Konstantinovića “Prostitucija i društvo“. O moralu se tada strogo vodilo računa, ali se o ovoj temi nije ćutalo.
Lekari koji su pregledali žene radili su i mnogo veći posao za društvo: podržavali ih, socijalizovali i neki od njih pažljivo prikupljali podatke koji su korišćeni za statistiku! Konstantinovićeva knjiga dala je sliku kraljica noći Beograda i Jugoslavije dvadesetih godina prošlog veka.
“U Beogradu se hvata prilikom jednog noćnog pregleda po 20-30 sumnjivih ženskih”, iznet je podatak koji samo treba da ilustruje koliko je zapravo bio veliki broj prostitutki, jer je stvarnu statistiku bilo nemoguće voditi.
“Sam život na svakom koraku pokazuje da se prostitucija duboko ukorenila u današnje društvo, ma u kojoj formi. Ona nije poštedela, naročito posle rata, ni naše selo“, pisalo je dalje.
Zanimljivo je kako su lekari precizno vodili statistiku koja je mogla da otkrije duboke društvene uzroke problema.
“Prema sigurnim izveštajima i statistikama utvrđeno je da većina prostitutki nema sigurna oslonca u kući i porodici. Kod ispitanih prostitutki kod nas nađeno je, da su 44 od njih, tj. 10,7% vanbračna deca; 130 njih je bilo bez oba roditelja pri odavanju prostituciji, 69 je imalo samo majku, a 53 samo oca. Od 306 prostitutki pri odavanju prostituciji bilo je s oba roditelja samo 54, tj. 17,6%. Ovi brojevi govore jače nego sva teorisanja, koliko je porodica nenaknadiva u vaspitanju dece”.
Na uzorku od 373 jugoslovenske prostitutke pokazalo se da je skoro 60% njih prvi seksualni odnos imalo do šesnaeste godine, a bilo je i devojčica od 11 godina!.
Tačno je za svaki uzrast dat i broj polnih odnosa koji su ostvarile s kojim muškarcima.
Na primer, od 93 devojke koje su prvi seksualni odnos imale sa 16 godina, sedam je bilo s muževima, 11 s ljubavnicima, samo dva s verenikom, najviše (14) je bilo sa zanatlijama, a sedmoro njih prvi odnos imalo je s oficirima!
Kada je upitanju profil zanimanja, od 373 prostitutke u istraživanju 101 je bila domaćica, a od zaposlenih najviše je bilo služavki (103), potom kelnerica (48), krojačica (34), sobarica (24), dok je radnica i činovnica bilo po 13, osam je bilo prodavačica, a 16 njih su se bavile nekim drugim zanimanjem.
“Služavke su obično devojke sa sela ili kćeri siromašnih roditelja. Vrlo često zapuštena i napuštena stvorenja”, piše u analizi.
Zaista, najviše prostitutki je istaklo da se time bave zbog materijalnog stanja (197). Tužno je, ali dve žene su navele razlog – da prehrane decu. Zbog nesrećne ljubavi prostituciji se odalo 28 žena… Njih 45 je navelo razloge: prevarena, prodata, silovana;
Takođe je njih 45 navelo: svađa i nesloga. Nerazmišljenost, lakomislenost, raspuštenost, sramota i strah kao razlog istaklo je njih 56.
Najviše prostitutki bilo je od roditelja zanatlija (121), a najmanje od trgovaca (20). Mađarice su činile 10%, Nemice 7,5%, a ostali nejugoslovenski narodi – 20,3%.
“Ovo je potrebno naglasiti, jer se zastupljenost drugih nacija pa i razmeštaj i snabdevanje javnih lokala prostitutkama izvodi i organizovanom akcijom, koja se bavi prodajom ‘belog roblja'”.
Mnogo je i naših devojaka tako zavšavalo u bordelima Zapada.
Problem s novonastalom Jugoslavijom bio je taj što je svaki kraj imao svoje, iz starih sistema nasleđeno zakonodavstvo. Na teritoriji nekadašnje Kraljevine Srbije svaka prostitutka morala je da bude stavljena pod sanitetsko-policijski nadzor kako bi se suzbio blud i širenje polno prenosivih bolesti.
Na teritoriji koja se tada nazivala bivša Vojvodina, a tu je spadao i Zemun, ovlašćenja po pitanju prostitucije imale su opštine. Bilo je zabranjeno da se devojke mlađe od 17 godina odaju profesionalnoj prostituciji, a svaka prostitutka imala je posebnu zdravstvenu knjižicu u koju su upisivani podaci zvaničnog lekara dva puta nedeljno!
Dok su pravila diljem Jugoslavije bila nasleđena iz predratnog vremena, Beograd je od 1919. godina imao privremena pravila koja je izdalo Ministarstvo narodnog zdravlja, a u cilju suzbijanja bolesti.
Priznato je postojanje prostitutki, one nisu bile zatvarane i kažnjavane, već je vršen rigorozni nadzor – svaka bludnica mogla je biti prinudno pregledana. Policija i sanitetski organi mogli su da uđu i u njen stan u bilo koje doba dana ili noći.
Ovo “beogradsko” rešenje ipak je bilo humanije u praksi i prihvatila ga je i Dermatovenerološka sekcija Srpskog lekarskog društva. Ipak, radilo se i na socijalizaciji – pregled nije bio samo venerološki, već su se upisivali i podaci o njenom životu i navikama, kao i drugim poslovima koje obavlja, kako bi se podstakla i ohrabrila da pronalazi druge izvore prihoda. Umesto kazne primenjivana je formula: “strogost i lep način ophođenja i staranja“. Umesto policije u prvom redu stajali su lekari.
Navodno, kod mnogih je to urodilo plodom: žene su pronalazile posao i sklapale brakove.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
