Telefon na kom je izgovoreno legendarno “Alo, Požega”

“Alo, Požega? Požega, javi se!”

Ova scena iz filma “Užička republika” postala je kultna, fraza je ušla i u svakodnevni govor, posarvši simbol za nekog ko nešto pokušava, ali nailazi na teškoće, pre svega jer je mnogo toga radio uz pomoć štapa i kanapa.

A štap i kanap je u ovom slučaju indukcioni telefon!

A kakav je to telefon bio? Zapravo, odličan. Ne samo u duhu toga doba, već i telefon koji biste, zbog jednostavnosti, pouzdano mogli da koristite kada se nađete “van civilizacije”, za internu vezu dve ili više lokacija. Potrebni su vam samo dovoljno dugačak kabal i baterija.

Ovakav telefon je pre Drugog svetskog rata rata bio uobičajen prizor. On je veoma čudan i zagonetan jer nema brojčanik, već je na mestu brojki mali ram u koji je mogao da se stavi papir na kome je nešto pisalo, na primer: ime vlasnika, telefonski imenik, kodovi i brojevi…

Korišćenje je veoma jednostavno, čak primitivno. Ono što se posle “Halo Požega” čuje kao buka je – kurbla.

Taj neponovljiv ritmični zvuk okretanja kurble i sama fraza, inspirisali su i muzičara Ramba Amadeusa da napravi jedan od svojih hitova, nazvan upravo “Alo Požega“.

Kurbla nije služila za pozivanje broja, broj obrtaja nije imao nikakve veze s kodovima. To je, jednostavno, mali ručni generator jačeg napona, koji je dovoljan da se na drugoj strani čuje zvono. Dakle, jedina funkcija kurble bila je da generišete dovoljno snage da bi se na drugoj strani čulo zvono.

Druga strana može, najjednostavnije, da bude samo drugi telefon (veza salona i posluge, na primer), ali logičnije je bilo da druga strana bude manja ili veća telefonska centrala. Caka je da se kurbla vrti dok je slušalica spuštena, a tek onda da je podignete i čekate da vam se javi onaj ko je s druge strane čuo zvono. Ako nije čuo, ponovo kurbla i… “Halo Požega“.

Ako je druga strana bila gradska telefonska centrala, očekivali biste da vam se ljubazno javi telefonistkinja. Ona je bila veza s ostatkom grada, pa i šire.

Nakon njenog “Halo” vi biste je zamolili da vas poveže s nekim drugim aparatom, govoreći ko je njegov vlasnik. Potom bi ona svojim rukama prespojila žicu tako da se vaša veza ostvari sa željenim korisnikom.

I stoga je jedno pravilo bilo veoma važno – pošto je prespajanje žice zapravo trajan proces, prekid razgovora vrši se izvlačenjem te iste žice. Ali telefonistkinja vas ne prisluškuje (ili se bar nadate da ne), pa je potrebno da joj javite da ste završili. Kako? Opet onom kurblom, da ponovo zazvoni. Bez ponovnog okretanja kurble vaša veza trajala bi sve dok ne potrošite bateriju!

Kad smo kod baterije – kurbla nije imala nikakve veze s prenošenjem glasa. Za to je služila baterija. U to vreme centrala nije “davala” struju vašem aparatu, već je rad mikrofona zavisio isključivo od vaše baterije koja je, inače, stajala negde ispod ili pored telefona.

Dobra stvar je bila ta što je za prenos glasa potrebno zaista malo energije, ali ta baterija jednostavno nije mogla da služi i za slanje signala zvonom, koji nastaje mehaničkim udaranjem čekića u zvono. Jači napon mogao je da postigne samo taj mali, ali snažni generator koji ste pokretali kurblom.

Bilo je mnogo ovakvih telefona u Jugoslaviji, proizvodili su se čak i posle rata, a dosta su se koristisli (a i danas se čak takav sistem koristi!) na železnici.

Mnogo proizvođača pravilo je veoma sličan telefon viđen u čuvenom filmu. Proizvodile su ih i naše fabrike: Iskra i Rade Končar.

Najverovatnije je upravo Iskrin telefon, često korišćen baš na železnicama, bio deo filmske scenografuje “Užičke republike”.

Nije čudno što se železnica poslednja odriče ovih tehnologija. Kada se mašinovođa javi nasred pruge, potrebna mu je samo kurbla da pošalje signal i baterija da čuje glas. Robusni sistem može da radi i u uslovima apokalipse! Zato je takva tehnologija i dalje prisutna kod vojnih poljskih telefona.