Samoupravljački “šejming” umesto nemogućeg otkaza (ne)radnicima

Eh ta stara Jugoslavija – svako je imao posao!

I danas odzvanja čuveni mit o sigurnom zaposlenju, stanu od preduzeća i – dočekivanju penzije u istom kolektivu.

Tadašnja državna poliitka je vođena tako da se ide na masovnu zaposlenost, a problem u ekonomskoj logici je prespajan zaduživanjima, u zemlji i inostranstvu, pa dokle traje. A nije trajalo večno… Zato je i posao bilo relativno lako naći, a još lakše ga je bilo zadržati. Čak iako se na radnom mestu – uopšte nije radilo.

Bilo je tako radnika koji su i te kako odudarali od ideala koji je zamislila samoupravna socijalistička država. A kad je masovno lenstvovanje postalo teret za preduzeća, moralo je da se krene u izmenu zakona.

Ali, kako da se dolija neposlušnim radnicima, kad je ceo sistem štitio i njihova prava? Neko se dosetio: povesti kampanju “osramoćenja“. Isto onako kako će Holivud 40-ak godina kasnije, u naše vreme, povesti borbu protiv seksualnuh predatora u svojim redovima – “šejming“, reklo bi se danas.

Rešenje je bilo da se imena neradnika, zabušanata i onih čiji odnos prema poslu i firmi je zasluživao otkaz koji nisu mogli da dobiju, pišu na oglasnim tablama u preduzeću! Pa ako njih nije sramota od toga, onda… Drugo se nije moglo, osim da “obraz” zacrveni.

Ostalo je tako zapamćeno i da je jedno preduzeće iz Kruševca okupilo sociologe, lekare i psihologe, koji su kategorisali neradnike: 1) oni s kojima je trebalo više da se radi 2) oni koji su pod stalnom kontrolom, nemotivisani za rad (problemi s alkoholizmom i sukobi u firmi) i pod 3. – NEPOPRAVLJIVI.

U drugoj fabrici otkrili su da radnik koji je na bolovanju vozi traktor! To je bila mala tajna preduzimljivih ljudi – kad počne poljoprivredna sezona ide se na bolovanje, kako bi se drugi, unosni i važni poslovi završili.

Kada su tog čoveka kontrolori pitali zašto je na traktoru, ako je na bolovanju, on se nije mnogo potresao: “Pošao sam lekaru. Bolestan sam, pa ne mogu da pešačim, a automobil nemam”.

U Zrenjaninu su slali opomene, davali drugarske kritike, a spominjalo se čak i da je kao bilo i otkaza zbog krađe paštete! E sad, otkaz je stvarno bilo teško izdejstvovati.

Zapravo, svaku kaznu mogla je da izrekne samo disciplinska komisija. Dakle, šefovi i direktori nisu sami odlučivali o premeštaju ili novčanom kažnjavanju i 1987. godine se predlagalo da im novi zakon to napokon omogući. Ali, sindikatima se to nije dopadalo, upozoravali su na mogućnost samovolje.

Što se tiče otkaza, koji bi po tom novom izmenjenom Zakonu o udruženom radu lakše mogao da se da za teške prekršaje radne discipline, to od te 1987. čak i nije bilo sporno.

Raznim izmenama zakona već je bilo na spisku za otkaz desetak prekršaja, poput sedmodnevnog uzastopnog nedolaska na posao.

Ali, problem je bio što su firme imale teškoće da kažnjavaju radnike, čak i po postojećim propisima: oportunizam, nezameranje, strah od socijalnih nemira… Na kraju – i sudovi su često vraćali (ne)radnike na posao. U tom razmatranju doći će i potpuni slom države koja je tako gorljivo štitila svoje (ne)radnike, a onda i – tranzicija. Umesto oglasne table, “šejminga” i crvenog obraza, došao je – kapitalizam. A tu je mogućnost otkaza za nerad, sveprisutna opcija.