Na pomen Novog Beograda prva asocijacija su brutalistički soliteri, široki bulevari i čuveni 11. april 1948. godine kada su omladinske radne brigade započele isušivanje močvare i vizuelnu promenu leve obale Save do neprepoznatljivosti.
Ali priča o Novom Beogradu zapravo počinje mnogo ranije. Malo je poznato da je Novi Beograd postojao pre ovog Novog Beograda! I sve je imalo maltene obrise vesterna!
A počelo je izgradnjom velelepnog Mosta kralja Aleksandra 1934. godine. Gledajući močvarno zemljište preko reke, pojedini stanovnici prestonice su došli na ideju da zaposednu “svoje parče” pa su pohitali da pobodu kočiće kao što su se nekada utrkivali doseljenici na Divljem zapadu.
Džaba su im branile vlasti, pretile rušenjem, džaba su žandarmi patrolirali – kuće su zidane, kovane od dasaka, oblagane limom…
Na šta će da liče zavisilo je od toga ko će u njih da se useli – da li porodica radničke sirotinje ili boemi i sportisti, pa su tako neke postajale prave vile.
Prvu je sazidao Laza Hajduković, tadašnji prvak Beograda u plivanju i majstor “leđnog kraula”. Današnji stanovnici Bloka 19 verovatno ne znaju da je upravo taj šampion hteo je da sprovede “amerikanizaciju” naselja, da ulice budu prave i široke, ali ga je “omela opštinska administracija“. Jer – sve je bilo nelegalno!
Odmah za njim, kuću je podigao i čuveni beogradski humorista Brana Dimitrijević Brandim, koji je sam sebi bio nadzorni organ i inženjer, iako, kako su komšije kroz smeh svedočile, nije imao pojma o građevini.
Malo po malo, do 1936. godine na levoj obali Save živelo je ravno 1.000 ljudi. Iako je naselje nastalo stihijski, stanovnici su bili neverovatno složni, bez obzira na društveni status.
I sve se vrtelo oko najbitnije ulice – Cara Haile Selasija, koja je u letnjim danima bila oivičena visokim kukuruzima. Danas bi to bila Milentija Popovića, ali tamo negde između Sava centra i hotela Kraun plaza. Eto, baš tu se nalazio Novi Beograd. U toj čaršiji od sedam numerisanih ulica, život je bio i muka i komedija.
Koliko su bili ozbiljni, govori i to što su osnovali “Udruženje Novog Beograda za ulepšavanje leve obale Save” kojim je predsedavao Janko Spasojević, Crnogorac, penzionisani državni savetnik. On je još tada, stojeći u prašini i blatu tek nasutih ulica, proročki govorio: “U opštem državnom interesu ja mislim da je potrebno da se pomogne ovo naše društvo, jer je ovo centar budućeg Beograda”.
Zajedništvo ovog naselja najbolje se oslikavalo kroz proslavu krsne slave Svetih apostola Petra i Pavla ili Petrovdana.
Letopis iz jula 1936. beleži izuzetnu anegdotu.
Posebno viđen gost je bio Đoka Kalka, moćni zemljoposednik za kog se govorilo da ima više od 10.000 hektara zemlje na Bežaniji. Stigao je peške, praćen muzičarima, noseći dve pogače i poklone u bošči. A kad mu je pratnja zasvirala, priča kaže da je “šljunak prštao pod nogama” dok su svi odreda igrali kod vile “Ljubica” dok ih julsko sunce nije preznojilo.
Domaćin slave bio je Joca Mendragić, inače vlasnik “Kraljevske dvorske poslastičarnice Mendragić”, koja se nalazila u Kralja Milana 1. I sve je bilo potaman, samo… Samo je bežanijski sveštenik Joca Tošić zaboravio da dođe! A valjalo je kolač lomiti…
Neko je predložio da upale radio i da slušajući prenos liturgije iz Saborne crkve obave sami taj čin. Međutim, predsednik Spasojević, kao stari kavgadžija, usprotivio se – bez popa se posao ne završava!
Naposletku su po protu poslali taksi na Bežaniju, a on je zatekao golemo društvo koje je odveć “bilo u štimungu”, pa je jektenije uz sveću jedva izvedeno.
Htela – ne htela, vlast je uskoro morala da im učini određene ustupke, pa da im i struju uvede! Uspeli su da se ogrebu za bandere i kablove jer im je u samom komšiluku 1937. otvoren Beogradski sajam.
Naselje je počelo nezaustavljivo da se širi. Već 1940. brojalo je 450 kuća sa više od 3.000 stanovnika. Imali su i svoj bokserski klub, a uoči samog nacističkog napada otvorena je i škola!
Ratni vihor je sve zbrisao… Most je srušen, Sajmište pretvoreno u zloglasni logor, a kuće su mahom stradale. Posleratna vizija modernog grada definitivno je zatrpala tragove ovog boemskog i složnog naselja.
Eto, svi oni iz ove naše priče bi stali danas maltene u jedan novobeogradski soliter. Tih prvih hiljadu stanovnika 1936. nisu imali vodu, elektriku, ili kanalizaciju, ali su imali svoju slavu, svoje šampione i, što je najvažnije, imali su drskost da usred močvare prvi izgovore – Novi Beograd.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
