Zvale su se sasvim obično: American Express i Diners Club

U vreme kada se plata primala “na ruke“, odnosno, u kešu i koverti u računovodstvu preduzeća, a većina od bankarskih usluga najdalje znala kako da popuni i potpiše ček, pojavile su se kod nas i – prve kreditne kartice.

Govorimo o kraju 1970-tih i početku 1980-tih, vremenu kada je sve “moderno” došlo i kod nas, ali nije uvek bilo dostupno svima. I mnogi uopšte nisu znali kako to radi.

Ako biste tamo negde 1984-e, naprimer, u društvu u kafani izvadili American Express ili Diners Club kreditnu karticu da platite ceh, sigurno biste bili pravi šmeker. Svi bi zagledali to plastično čudo koje zamenjuje novac, ali bi se možda i nasmejali – kako platiti piće plastikom? Ko to i kako onda “skida” nevidljive pare i prebacuje ih kelneru?!

Naravno, deo sistema uvođenja te dve, nekada famozne globalne kartice u jugoslovenski socijalizam (na izdisaju, doduše, mada to tako tada nije izgledalo) značilo je da moraju i da postoje prodajna mesta gde ste kartice mogli da koristite.

Ali ne čini se da su baš svi prodavci bili radosni kada ih vide. Bilo je zloupotreba i prevara, krađa...

Kako proveriti kupca i karticu, bila je velika briga prodavaca.

Nije to kao danas… Prislonite, kompjuter odmah “zove” banku, banka odmah “kaže” može ili ne može!

Umesto tada nezamislivog interneta, to “zvanje” i “kazivanje” radili su prodavci i agenti, putem ne tako sigurne PTT veze. Prodavci su za ove transakcije morali da uzmu telefon, “okrenu” određeni broj, čekaju… A onda – “halo, halo” i tako, bukvalno uz pomoć štapa i kanapa, odnosno, telefonske veze, saznavali bi da li je kartica validna. A od kupca čak nisu smeli da traže ni neki lični dokument i mogli su samo da se nadaju da kartica nije kradena.

“Kod nas se to radi telefonski, zasad imamo non-stop službu autorizacije i na taj način sprečili smo brojne mogućnosti zloupotreba“, pojašnjavali su tada kroz izjave u novinama iz kompanije Ameriken Ekspres koja je izdavala istoimene kartice, pokušavajući da ih popularišu i uključe što veći broj korisnika nasuprot nedoumicama koje su mnogi imali prema tom novom modelu kupovine.

O ideji da se preko računara, odnosno modema, proverava stanje na kartici tada se još nije ni razmišljalo, bar ne kada je Jugoslavija bila u pitanju.

“Jugosloveni savesno koriste kartice”, pisale su novine. Zloupotreba platnih kartica u svetu je već cvetala, a kod nas teško da bi se moglo reći da je u pitanju bilo poštenje, već su kartice, jednostavno, bile prava retkost u novčanicima.

Kompanije koje su kartice izdavale, o tim prevarama, logično, nisu želele mnogo da pričaju, osim onako diplomatski, tipa “nema mnogo slučajeva”, ali “razmišlja se kako da se spreče i ovi postojeći”.

Problem broj jedan sa karticama tada u Beogradu bile su, ipak, njihove krađe. Jer, džeparoši su brzo otkrili novu “zabavu“: da ukradena kartica može da se koristi bez problema neko vreme, odnosno, sve dok ne dođe do propisane granice potrošenih para. Posebno još ako ojađeni vlasnik ne bi stigao da dovoljno brzo obavesti matičnu kompaniju o nestanku vrednog “komada plastike”.

Iznesen je jedan zanimljiv slučaj, doduše nje poznato da li je bio u Beogradu ili negde u Jugoslaviji, ali kada ga pročitate nećete posumnjati da je to ipak delo našeg domišljatog čoveka….

“U Diners Clubu imali su slučaj da su svi podaci u pristupnici bili lažni, pa čak i overa radne organizacije. Karticu su izdali, a sumnjivo im je postalo tek kada su računi rasli a član ih nije plaćao. Proverom je ustanovljeno da je osoba koja je dobila karticu nezaposlena”.