Impozantne lepotice na čijem putu se isprečilo mnogo toga

Zovemo je Igumanova palata, ali kažu da joj je pravilno ime Palata Igumanov, jer je zaostavština Sime Andrejevića Igumanova, a ne Igumana.

Impozantna skulptura ovog srpskog trgovca i dobrotvora sa siročićima uništena je u prvim godinama po Drugom svetskom ratu, ali zahvaljujući sačuvanim kalupima izrađena je ponovo 2021. godine, i vraćena na vrh zgrade.

Kada je sazidana 1936. nije se nalazila na današnjoj adresi Terazije 31, već je zapravo bila prva u “Aleksandrovoj ulici”, odnosno, Bulevaru kralja Aleksandra. Tako se računalo.

I nije svoje mesto dobila tako lako. Bilo je, bogami, povuci-potegni…

Tokom 1935. uveliko se pripremao teren da Beograd dobije tri velelepne palate, koje će baciti lepotom u zasenak sve koje su do tada u prestonici nikle, posebice Palata Igumanova. A da bi se dotle stiglo valjalo je na predviđenoj lokaciji sravniti sa zemljom sve kućerke i stare zgrade u kojima su nalazile kojekakve radnjice i starinarnice. A bilo ih je.

Prašina se mešala sa letnjom žegom toliko da nisu pomagali ni šmrkovi da je suzbiju.

Ali nije prašina porušenih udžerica zadavala muku, koliko ljudi. Advokat Andrejevićeve zadužbine zakonski je otkazao svim kiridžijama koji su po bilo kom osnovu iznajmljivali prostor u objektima za rušenje. Bar je tako mislio!

Na jednog je zaboravio – Kabiljo je bio vlasnik manufakturne radnje i preskočen je nepažnjom, što je iskoristio ih uslovi ostankom još šest meseci ili da mu plate 101.000 dinara  odštete, što bi bilo nešto više od stotinu činovničkih mesečnih zarada!

Ime mu se ne pominje u tadašnjim izveštajima i moguće da je bila reč o Jevreju Leonu, čuvenom beogradskom menjaču s kraja XIX veka, odnosno nekom od njegove dvojice sinova, ili pak rođaku.

Zadužbina je odbila i jedno i drugo, nastavila sa masovnim rušenjem, ali dućan Kabilja ostao je nasred ulice i niko nije imao prava da ga makne! Tražio je pomenuti advokat način da ga ipak ukloni, pa je tužio Jevrejina zbog zatražene sume od 101.000 dinara koliki je tobož njegov prihod, a za porez je prijavio mnogo nižu sumu.

I tako su se razvlačili dok naposletku ipak nisu našli zajednički jezik, pa je i taj sporni objekat nestao u prašini.

Kao što rekosmo, još dve palate su se gradile u isto vreme. Ona na broju 12 u Kralja Aleksandra, odnosno danas na uglu Dragoslava Jovanovića i Trga Nikole Pašića, pripadala je Avramu Filipoviću, trgovcu gvožđem.

Ni njeno zidanje nije išlo glatko, ali ne zbog ljudi koji su se bunili nego zbog onih koji su se malo zaneli i nisu baš vodili računa dok su rušili prethodne objekte.

Baš nekako u isto vreme kada su se preganjali oko pravljenja terena za Igumanovu palatu, ustanovljeno je da bi pad bočnog zida jedne stare kuće na mestu gde će nići Avramova mogao da izazove pad cele susedne zgrade!

Nešto kao domino efekat, rekli bismo. Sve je pod hitno moralo da se obustavi, alarmirana je opštinska komisija, većalo se, računalo i odlučeno da se mora porušiti i kuća na broju 10 Milana Brankovića i da se čovek pravedno obešteti.

Jedino ona što se dizala do Čehoslovačkog veleposlanstva nije nailazila ni na kakve barijere.

Svojina je bila “Društva Majke Jevrosime“, a zamenila je jednu staru zgradu i ruševine davnog bioskopa „Gala“.

Već dogodine sve tri palate su bljesnule u svom svom sjaju. I dale neki novi šmek Beogradu. A kao sve na ovome svetu, navek se nešto nađe da prepreči put.

I sad kad budete prolazili, recimo, pored Igumanove palate, i dignete pogled da vidite skulpturu, znaćete da je do te lepote ipak bilo teško dopreti. Neke sitnice bile su tu da je kvare. Nevažne za istoriju, nespominjane više, ali ipak, u jednom trenutku važne za budući izgled Beograda.