Velika špekulacija na Titov rođendan

Sakupljanje poštanskih maraka bio je šezdesetih i sedamdesetih godina čest hobi među Beograđanima.

Markice su za filateliste bile prava umetnost, a teme koje su se na njima mogle naći bile su više nego zanimljive. Koliko su žitelji prestonice voleli ovaj hobi i bili mu apsolutno posvećeni govori i to da su se decenijama u hotelu “Slavija” okupljali i pokazivali svoje zbirke.

Ipak, ono što je počelo da se odigrava na najveći praznik nekadašnje Jugoslavije, Titov rođendan, 25. maja 1964. godine, uzdrmalo je daleko širi krug od samih filatelista. Tog dana je svih 120.000 serija marke “Leptiri“, koju je izdala tadašnja “Zajednica jugoslovenske PTT” (PTT je bila skraćenica za ime jugoslovenske pošte – Pošta, Telegraf i Telefon), prodato za samo nekoliko sati. Već u podne legalno više nigde nije mogla da se pronađe nijedna. Njihova zvanična cena bila je 495 dinara po seriji, a za samo tri dana na crnom tržištu dostigla je iznos od 3.000, da bi se kasnije u Sloveniji prodavala za čak 5.000 dinara.

Prodavnice “Jugofilatelije” tih dana opsedali su zaljubljenici u marke koji su želeli da imaju u vlasništvu preostale poništene serije zalepljene na prigodne koverte.

Red se otegao tih dana do robne kuće “Beograd” iako su se marke neuobičajeno prodavale ne po nominalnoj, nego mnogo višoj ceni od 700 dinara. I kupovina je bila ograničena na tri serije odjednom, pa su mnogi stajali u red po nekoliko puta.

– Sa ovom serijom nešto nije u redu. Došao sam iz Rume da ih kupim pošto su kod nas rasprodate još 24. maja, dan pre zvaničnog puštanja u prodaju – jadao se novinaru “Novosti” student agronomije, Vladimir Monester.

Tih dana serija “Leptira” dostizala je cenu od čak 3.000 i kupovale su se kao alva. Pravi filatelisti nisu smeli da čekaju. Službenica Glavne pošte u Takovskoj pričala je novinarima da nije zapamtila nikada toliku gužvu kada je kupovina maraka u pitanju. Tog 25. maja sve su planule neuobičajeno brzo, a pazarilo se po nekoliko serija. Desetak ljudi pokupovalo je sve. U rukama im je bilo po hiljadu, dve, tri, četiri hiljade serija. Ukupna vrednost bila je 59 miliona dinara.

Dugogodišnji filatelisti su bili zatečeni, pošto je od svega napravljen špekulativan biznis iz koga je značajno profitiralo svega nekoliko pojedinaca. Vrlo brzo posle toga Zajednica jugoslovenskih PTT odlučila je da poveća tiraž na 240.000, kako bi se omogućilo strastvenim filatelistima da po redovnoj ceni dođu do svojih primeraka.

– Pokazalo se da je emisija bila isuviše mala za potrebe jugoslovenskih filatelista – pričao je medijima Siniša Ostojić iz “Jugofilatelije”. – To je dovelo do stvaranja plodnog tla za špekulacije. Zato bi trebalo razmisliti kada puštamo nove serije.

Dušan Petković, koji je 50 godina skupljao marke nije uspeo da dođe do svoje serije: – Bilo ih je premalo. Mislim da nije trebalo doštampavati, jer će im tako pasti filatelistička vrednost.

U Zajednici PTT su tvrdili da im mali tiraži, poput “Leptira”, donose samo glavobolje. Ni za Pantu Prodanovića beogradskog filatelistu doštampavanje je bilo apsurd. Tvrdio je da to nikako ne može da bude ista serija:

– Štamparija ne može da pogodi istu boju, tako da se stvara novi prostor za malverzacije. Nova emisija će u katalozima biti označena kao drugo izdanje, što svakako nije isto.

Nekada se na šalterima pošte nije mogao kupovati neograničen broj maraka i nikome nije bilo jasno zašto je tog 25. maja to dozvoljeno.

– Čim su se pojavile na šalterima stvorile su se velike gužve. Izašao sam pred kupce i predložio da ograničimo prodaju, ali je to naišlo na negodovanje prisutnih. Ja na svoju ruku to nisam smeo da učinim – pričao je “Novostima” Bograd Olbina, upravnik pošte Beograd 1. – Ko je kupio marke ne znam, jer nismo vodili takvu vrstu evidencije.

Iz Zajednice PTT tvrdili su, međutim, da nije tačno da pasionirani filatelisti nisu došli do svoje serije, pošto se većina njih osigurala pretplatom. Za njih nije bila sporna ni nekoliko puta veća cena kod preprodavaca. Krivce su videli u onima koji plaćaju toliki novac.

Slična situacija dogodila se i u Ljubljani. “Leptirići” su planuli za nekoliko sati, a potom su prodavani po mnogo višim cenama. Neki su obilazili šaltere od Kopra do Kranja kako bi obezbedili svoj primerak, ali bezuspešno. Isto je bilo u Sarajevu, Rijeci, Slavonskom Brodu, Nišu, Osijeku, Karlovcu…

Ko je rukovodio čitavom aferom – nikada nije bilo otkriveno. Bar ne da je javnost to saznala. Poznati filatelisti nisu poznavali ljude koji su se bavili ovim poslom, a njihovo nezadovoljstvo bilo je ogromno. Neko je očigledno od ljudske pasije, napravio ozbiljan biznis. Za razliku od Zapada gde su se ovakvim špekulacijama bavili na berzi akcija, u socijalističkom raju zvanom Jugoslavija, špekulacija je ostala rezervisana za vrednu hartiju – ali onu na kojoj su bile štampane poštanske markice.