Samoubistvo u Narodnom pozorištu koje je moralo da se zaboravi

Stevan Hristić, u srpskoj istoriji je poznat kao začetnik Beogradske filharmonije, jedan od prvih predavača i osnivač Muzičke akademije, tokom Drugog svetskog rata i rektor, a po ratu jedan od osnivača Udruženja kompozitora Srbije, prvi predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije, član Srpske akademije nauka i umetnosti…

Takođe, i kao autor baleta Ohridska legenda, dela duhovne muzike Liturgija i Otelo, opere Suton, oratorijuma Vaskrsenje…

Spisak njegovih ostvarenja i zasluga za našu kulturu ogroman je. Veliki Stevan Hristić.

Ali jednu epizodu iz njegovog života istorija je zatamnila. Nekako u svoj toj njegovoj slavi nije više pominjana nakon što se desila, jer bi kvarila spektakularnu biografiju…

A bila je strašna i bila je krvava.

Oktobar 1935. Beogradsko Narodno pozorište spremalo se za još jednu premijeru. Ali to veče je dobilo sasvim drugačiju dimenziju. Umesto ovacija, nad svima se nadvio crni oblak.

Direktor opere Stevan Hristić odvezen je hitno u bolnicu sa dubokim ranama na vratu i glavi.

Kroz Beograd su se odmah proneli glasovi, dosta različiti: po jednima izgleda da je Stevan Hristić pokušao da na grozan način izvrši samoubistvo režući makazama vratne žile i udarajući se oštricama u glavu, a po drugima on je žrtva nekog napada. Sve što se desilo, desilo se iza zatvorenih vrata i svedoka nema, pisale su već u večernjim izdanjima beogradske novine.

Možemo saznati da je Hristić toga dana došao oko 6 sati uveče u Narodno pozorište, ušao na ulaz za glumce i personal i uputio se hodnikom ka kancelariji.

Bilo je u hodniku mnogo ljudi, svi su ga odredom pozdravi i on im je otpozdravljao, tako da ništa nije slutilo na tragediju. Ali…

Jedan gest je izazvao sumnju, mada mu nije pridavano značaja u tom trenutku. Kada ga je neka glumica upitala: „Kako ste?“ Hristić koji je voleo da uvek zastane, da porazgovara, ili barem da učtivo odgovori na pitanje, to nije učinio. Stisnutih usana je produžio.

Pola sata kasnije, oko sedam uveče, u pozorište je stigla njegova supruga Ksenija Rogovska, inače sopran, i zaputila se ka kancelariji svoga muža. A onda se zgradom prolomio vrisak.

– Spasite ga! Upomoć! Dajte vate! Lekara! Zavoja – vikala je Ksenija.

Oni koji su prvi dotrčali, skamenili su se kad su videli užasan prizor. Direktor beogradske opere sedeo je u stolici lica krvavoga. Na pisaćem stolu i po podu bile su velike lokve krvi.

Svi su se odmah rastrčali – neki po lekara, neki po policiju, a neki i kod upravnika Narodnog pozorišta Branislava Vojnovića.

Dok se publika tiskala na ulazu kako bi ušli na opersku premijeru, samo nekoliko metara dalje odigravala se istinska tragedija, a ne pozorišna kako su svi do tada bili naviknuti.

Hristić je prenet u Prvo hirurško odeljenje Opšte državne bolnice, a upravnik dr Milivoje Kostić, univerzitetski profesor, odmah je došao i lično izvršio operaciju.

– Gospodin Hristić ima na licu kod slepoočnice dublji razrez sa povredom lobanje. Međutim, mnogo teža rana je iznad vilice. Oštro sečivo je prošlo kroz obraz i povredilo čak i vrat i vratne vene. Rana spolja ne izgleda velika, ali je veoma duboka. Osim velikog gubitka krvi znatna opasnost postoji od eventualne infekcije. Vrlo ozbiljan slučaj!

Kada je čula da je muž dobro podneo operaciju, Ksenija se odveza automobilom kući u Palmotićevu 11.
Novinari su krenuli za njom. Pozvonili su. Začuli su se koraci… Vrata je otvorio dečak.

– Nema šta da vam kažem… Tata je bio nervozan. Znate, u pozorištu ga svi grde. To ga sekiralo. Inače nam ništa nije govorio.

Leka Trifunović je ispričao da je sa Hristićem poslednji put pričao dva dana ranije kada ga je popodne sreo ispred Narodnog pozorišta odakle su otišli do bifea „Milanović“ na kafu.

– Nije mi ništa bio sumnjiv. Pitao me kako mi se sviđa proba novog komada a naročito efekat u poslednjem činu sa vatrom u kome gori narod zajedno sa Dosifejom. On je docnije otišao sa svojom gospođom da gledaju stan, jer se sele.

I čuveni glumac Dobrica Milutinović se čudio onome što se zbilo. Kazao je da su baš pre dva dana Stevan i Ksenija do neko doba noći bili u poseti kod Branislava Nušića i da su se prijatno proveli.

Kada je Hristić mogao malo da govori, došli su policijski inspektori da od njega uzmu izjavu, ali on je s teškom mukom odgovarao. Predmet je potom upućen Državnom tužiocu.

Ono što je zanimljivo jeste da se Stevan Hristić svojski trudio da se slučaj obustavi. Pokušavao to na sve načine, pa je čak i preko Rogovske kada je išla na saslušanje u Krivičnu policiju poslao cedulju Radomiru Petroviću, zameniku šefa, da obustavi dalju istragu uveravajući ga da je sam sebe povredio u nervnom rastrojstvu.

Tadašnji novinari su konstatovali da je sve to što je direktor opere pokušavao pokazalo se bezuspešnim i da je slučajem počeo da se bavi sud.

A onda je u jednom tekstu poslednja rečenica možda i objasnila, eto pre nekih 90 godina, zašto vrlo malo ljudi uopšte zna da za ovu krvavu epizodu:
– Sud će sada imati ili da reši zagonetku ili da je preda zaboravu.

Stevan Hristić je preminuo 1958. Imao je 73 godine. A ono što se desilo tog davnog oktobra u Narodnom pozorištu – palo je, namerno ili slučajno, u duboki zaborav.