Poslednji dani “Doma za s’uma sišavše” nisu bili tako davno i bili su poprilično gorki.
U vreme kada smo verovali da je društvo razvijeno i moderno, mada možda na klimavim nogama, ali vreme koje danas ipak pamtimo po nekim lepim danima, na Guberevcu su u jednoj postelji spavala i po dva psihijatrijska pacijenta. I ne samo to…
Situacija je 1980-tih godina bila sve teža i teža, tražilo se hitno rešenje za novu zgradu bolnice koja je već nosila i novo ime “Dr Laza Lazarević”, ali je i te kako ličila na prilike iz 19. veka. Na sve to, jedna knjiga bivše zaposlene potresla je javnost skandaloznim sadržajem o tretiranju bolesnika.
Da li su zaista pacijenti kažnjavani boravkom u samicama, gde su uz batine dobijali i obrok, ali slan i bez vode? To je pitanje na koje je bilo teško znati odgovor.
Uprava Klinike za psihijatrijske bolesti je tvrdila da su te skandalozne tvrdnje ipak samo štivo jedne knjige, gde je izražavanje slobodno, a mašta nije zabranjena. Ali, bruka se pročula, i to naveliko, a celokupno društvo se sablaznilo. To nije bila slika “socijalističke brige o čoveku” kako je tadašnji sistem sebe predstavljao.
Zaista, šta se to dešavalo u mraku stogodišnjeg oronulog zdanja, a što je izazivalo ozbiljnu nelagodu u javnosti? Gradska uprava je formirala posebnu komisiju da istraži navode iznete u knjizi “Ljudi koji ne postoje – beleške jednog psihologa” doktorke Vesne Vasić, objavljene 1986. godine.
Klinika se upravo preselila u novu zgradu nakon duže od jednog veka upotrebe te zloglasne “Doktorove kule” na brdu Guberevac, iznad Mokroluškog potoka, odnosno, na lokaciji koja je danas u okviru Kliničkog centra Srbije. Ta “kula”, nazvana od prvog dana nazivom “Dom za s’uma sišavše” bila je u poimanju Beograđana mesto koje se zaobilazilo u širokom luku, još od 1824. kada je počela da radi kao duševna bolnica.
Direktor bolnice nije mogao da napadne autorku, ali je decidno tvrdio da je u bolnici sve u redu. Kad je to rekao, mislio je na postupak lečenja. A da nekad dva bolesnika dele istu postelju i da je u toj nekadašnjoj bolnici bilo neizdrživo, to je potvrdio.
“Ne zalažem se za seciranje autorove ličnosti, čemu se pribegava, već da se knjiga ne shvati kao svedočanstvo očevica, nego prikaz lečenja duševnih bolesnika tokom 125 godina postojanja ovakve bolnice. Malo toga je u knjizi neposredna opservacija ili autentičan čični doživljaj”, tvrdio je direktor dr Milinko Bjelogrlić u izjavi od 27. januara 1987. godine.
Možda se i čini kao da je nešto rekao između redova, ali je ipak uveravao javnost – tvrdnje iznete u knjizi o užasnom tretmanu pacijenata su apsolutno netačne.
Smetalo mu je i to što je komisija Grada Beograda dolazila iznenada i bez “kolegijalne najave“, a da se o pacijentima brine pokazuje činjenica da se niko ne odbija ako mu je potrebno lečenje, čak i po ceni da dvoje ljudi spavaju u jednom krevetu.
O tome da se ljudi leče u paviljonima koji su napravljeni od nekadašnjih konjušnica pisalo se i ranije kao “mrlji na zdravstvenoj i duševnoj savesti”. Uprkos vapaju struke, glavna prepreka bila je – novac, a spominjao se čak i samodoprinos.
Na kraju, plan je bio da se izgradi još jedna nova zgrada na Bežanijskoj kosi. To se nikada nije dogodilo, ali ono što je bilo rezultat, posle kompletne afere i reakcije i javnosti i državnih institucija, jeste da više nije bilo mučenja žeđu i zatvaranja pacijenata u samice.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
