Finansijska afera u kojoj je pronevereno 17.575 godina činovničkog rada

Samoubistvo Stevana Rajčevića, generalnog direktora osiguravajućeg društva “Asikuracioni đenerali” 26. maja 1934. godine, za samo četiri dana pretvorilo se u finansijski skandal čije razmere i danas, više od devet decenija kasnije, deluju nestvarno.

Ono što je počelo kao vest o ličnoj tragediji ubrzo je otkrilo crnu rupu u srcu međuratnog Beograda – aferu “kakva po obimnosti odavno nije zabeležena” u prestonici.

Rajčević nije bio samo direktor, već i generalni punomoćnik Društva. To mu je dalo ovlašćenje da sopstvenim potpisom izdaje menice i obavezuje ustanovu za milionske sume, a da Upravni odbor, kako je tada utvrđeno, o tome nije znao ništa.

Kada je afera već dobila zamah, islednom sudiji Okružnog suda za grad Beograd dostavljena je i zvanična tužba Društva protiv pokojnog direktora. U njoj se navodilo da je Rajčević “za milionske sume proigrao i svoj i kredit ustanove”.

Beogradska filijala italijanskog osiguravajućeg društva”Asikuracioni đenerali” (Assicurazioni Generali) već je nosila mračnu senku. Tačno tri decenije ranije, na istom položaju kao Rajičević bio je Dalmatinac Aleksandar Sputega. Kada je otkriveno da je proneverio 2.000 zlatnih dinara, Sputega je izvršio samoubistvo. Rajčević je iz iste direktorske fotelje ponovio isti obrazac, ovoga puta sa sumama od kojih je svakom u tim danima zastajao dah.

Centralna figura milionske prevare bio je trgovački posrednik Đorđe Petrović. Na berzi je važio za čoveka koji vešto barata kreditnima, iako gotovo nikada nije raspolagao gotovim novcem. Njegove berzanske operacije “bile su toliko smele da mu se drugi učesnici mogli samo iskreno diviti”. Poslednje mesece pred slom provodio je smišljajući nove akcije, pa se tako jednom poverio prijatelju:

– Ili ću postati milijarder ili ću da čistim cipele!

Rajčević i Petrović bili su u bliskom poslovnom odnosu. U pismu koje je Rajčević ostavio državnom tužiocu, napisanom nekoliko dana pred smrt, direktno se pominje da su menice date Đorđu Petroviću i izvesnim drugim licima “posle naročitog dogovora da ne prelaze u tuđe ruke i da mu se vrate u toku iste godine”. Međutim, menice su prešle u tuđe ruke. Jedna od njih, baš ona koja će postati ključni dokaz, završila je u radnji štofova “Pribor”.

Njen vlasnik, trgovac Maler, u jesen 1933. prodavao je plac sa pripremljenim planovima za zidanje zgrade na uglu Svetosavske i Ohridske ulice. Kao kupac se pojavio Đorđe Petrović.

Plac je cenjen na 350.000 dinara. Kada je trebalo isplatiti imanje, Petrović je izjavio da nema trenutno, pa je izdao menicu od čak 1.000.000 dinara!

A zbog visine menice zatražio je od Malera 100.000 dinara u gotovom novcu, dok bi 50.000 dinara priznavalo kao interes. Maler je pristao, ali je menicu, pre nego što ju je primi, odneo dvojici beogradskih advokata na proveru.

Na menici je kao akceptant stajalo osiguravajuće društvo “Asikuracioni đenerali” sa potpisom Stevana Rajčevića, a kao izdavalac Đorđe Petrović. Posle provere, advokati su mu rekli da može da je primi.

Rok za isplatu bio je 19. maj 1934. godine. Tog dana u podne, Maler je telefonom pozvao Društvo. Javio se Stevan Rajčević i rekao:
– Molim vas, pričekajte do podne, ja ću doći kod vas u tri časa.

U radnji “Pribor” obećao je Maleru da će mu u ime Društva sutra doneti 200.000 dinara, a kroz dan dva ostatak od 800.000.

Maler je čekao. Sutradan je bio praznik. Prošao je i 21. maj… Ništa. Kada je 22. maja ponovo pokušao da stupi u kontakt sa direktorom, saznao je da se Stevan Rajčević ubio.

Istog dana, po nalogu istražnog sudije, šef istražne službe Anđel Bregovljanin sa agentima izvršio je ponovni pretres vile Đorđa Petrovića u Topolskoj ulici.

Petrović je rekao da se kod njega nalaze menice u vrednosti od svega 4.500.000 dinara. Sve ostalo, uključujući i basnoslovnu sumu do 116.000.000 dinara, nazvao je “samo fantastičnim ciframa i bujnom maštom pokojnog Rajčevića”.

Direktan povod samoubistvu, tvrdio je, leži u jednoj drugoj trgovačkoj transakciji u koju se pukim slučajem umešala i jedna od njegovih menica.

U četiri sata popodne, Đorđe Petrović je izveden iz vile i priveden Odeljenju krivične policije. Telefonom je prethodno pokušao da pozove svog advokata Savu Pavlovića, ali mu policija nije dozvolila sastanak. Ubrzo su se u Odeljenju pojavili advokati Sava Pavlović, Dragoslav P. Đorđević i Radomir Milać…

Isti onaj Milać koji je prethodno islednom sudiji već predao menice u vrednosti od 2.500.000 dinara. Policija im je saopštila da Đorđe Petrović nije uhapšen, već je “na zahtev istražnog sudije samo priveden i zadržan“.

Predstavnici “Asikuracioni đenerali” su bili potpuno iznenađeni. Rajčević nikome od njih nije poverio svoje grandiozne planove da izvede uz veliku zaradu, služeći se menicama na koje je sam stavljao Društvo kao akceptanta.

Društvo je jasno stavilo do znanja da ne namerava da isplati menice, otvarajući time ogroman građanski spor sa njihovim pritežateljima. Za trgovca Malera i ostale poverioce to je značilo početak duge pravne bitke.

Više od devet decenija kasnije, afera Stevana Rajčevića ostaje jedna od najmračnijih epizoda beogradskog finansijskog sveta između dva rata. Šta se desilo sa 116 miliona dinara nikada nije u potpunosti rasvetljeno. Da li su menice zaista postojale?

Da li je novac završio u nečijim sefovima ili je čitava suma bila plod “bujne mašte” čoveka koji je svoj očaj platio životom? I zašto su se na istoj fotelji, u razmaku od tri decenije, dva generalna direktora ubila iz istog razloga – pronevere?

I da ne ostanemo dužni pojašnjenje…

Ta suma od 116 miliona je iznosila više od 210.000 prosečnih mesečnih radničkih plata iz tog vremena.

Ili da objasnimo ovako – jedan običan radnik, činovnik, a takvih je bilo najviše u zemlji, da bi zaradio novac koji je nestao u ovoj aferi, morao bi neprekidno da radi i štedi (bez ijednog jedinog dinara potrošenog dinara na hranu ili kiriju) otprilike 17.575 godina!

Plastično rečeno, da je taj radnik počeo da radi još u kamenom dobu, tek u ovom našem vremenu bi uspeo da zaradi novac koji je proneveren Rajčevićevim potpisom.