“Rivijera” koja je za jedno leto progutala 42 kupača

Svako ko bi se danas iz nekog razloga odlučio da prošeta levom obalom Save između mosta “Gazela” i Ušća, uređenim nasipom, teško da bi ikada mogao da pretpostavi da hoda nekadašnjom beogradskom “rivijerom” – ogromnom peščanom plažom koja je skoro dve decenije bila glavno mesto za kupanje leti, kad naiđu velike vrućine.

Od beogradske “rivijere” više ne postoji ni najmanji trag. Široka peščana plaža bila je u jesen 1968. preorana buldožerima, i ubrzo je nikao visoki zemljani nasip.

Zvanično objašnjenje je bilo da se tako štite novoizgrađeni delovi Novog Beograda od ćudljive reke i prolećnih poplava, ali je pravi razlog bio drugačiji.

I strašniji.

Šezdesete godine su bile epoha kada letnji odlasci na more još uvek nisu bili opšte mesto u životima najvećeg dela tadašnjih Jugoslovena, a posebno onih koji su živeli daleko od jadranske obale, poput stanovnika Srbije i Beograda.

Umesto toga, kupanje na beogradskim rekama, Savi i Dunavu, bilo je opšte mesto svakog leta u Beogradu. I to mnogo pre nego što su odlasci na Jadransko more postali popularni i “obavezni”.

Beograđani su svoja kupališta na Savi imali još od početka 20. veka, a pravi bum je krenuo tridesetih godina, sa otvaranje nekoliko “fensi“, kako bi danas to opisale mlade generacije, kupališta na mestu današnjeg Sajma.

Ipak, neslućen razvoj za kupanje na rekama i “beach life“, letnji boravak na plaži, nastupa od kraja pedesetih kada se prazan deo na levoj obali Save, prekoputa Kalemegdana i Karađorđeve ulice, ponovo pretvora u najveće gradsko kupalište na otvorenom, kao što je bilo i pre rata – nakon što su završeni veliki građevinski radovi na podizanju novog mosta “Bratstvo Jedinstvo”, odnosno, “mosta u Brankovoj”. Kada su otišle mašine, došli su prvi kupači.

Beograd u to vreme još uvek nema ni Adu Ciganliju (tada je to divlje napušteno rečno ostrvo do koga se dolazilo samo čamcima), kao što nema ni javne bazene.

Ceo grad je u letnjim mesecima živeo na “rivijeri”, dolazilo se porodično ili u grupama, mladići i devojke, tu se odvijao život u pravom smislu te reči, pa su tako mnogi brakovi tog vremena započeli upoznavanjem na plaži.

U mnogim memoarima i pisanim uspomenama iz tog vremena pominju se trenuci i anegdote sa širokog pojasa peska naspram centra grada.

Ali, kraj ovom delu gradske istorije je došao naglo i brzo.

Iako je sve delovalo idilično, Sava je sve samo ne bezopasna voda. Brza i podmukla rečna strujanja su svakog leta uzimala svoj jezivi danak među populacijom koja u najvećem delu nije imala nikakva iskustva sa plivanjem. Jer, nisu imali gde da nauče.

Beograđani i njihovi gosti iz drugih gradova Srbije koji bi leti dolazili da se “bućnu” i rashlade tokom obilazaka rođaka, bili su u pravom smislu – “suvozemci”.

Kursevi plivanja i obuke će doći tek sa izgradnjom bazena i sistemom školstva. Ali, do toga je još uvek bilo daleko, i mnoge žrtve je još morala da odnese reka.

Kulminacija masovnog davljenja nastupila je u svega dva meseca, u junu i julu 1968. godine.

Za svega nekoliko nedelja na “rivijeri” se udavilo čak 42 osobe.

A što je bilo najstrašnije, više od pola utopljenika bila su deca starosti od 11 do 18 godina.

Suočen sa katastrofom, tadašnji gradonačelnik Branko Pešić donosi hitnu odluku da se zabrani kupanje na rekama.

Drugi deo odluke bio je da se plaža zauvek preore.

Istovremeno, ovaj legendarni gradonačelnik kreće u izgradnju nekoliko kompleksa bazena u gradu kako bi Beograđani ipak imali gde da se leti kupaju i osvežavaju, odnosno, donosi plan da se Ada Ciganlija u većem kapacitetu pretvori u uređeno kupalište sa minimumom rizika.