“Divljaci, azijati i fićfirići”: osuda italijanskih fašista za Beograd 1929.

Sredinom 1920-tih godina prošlog veka, tek uspostavljeni fašistički režim u Italiji uveliko je koristio avijaciju kao jedno od važnijih sredstava svoje promocije. Jer, Italija je u tom periodu zaista bila jedna od zemalja čija industrija je napredovala krupnim koracima, a imena poput Fiat, Alfa Romeo, Lančia, Bereta… postajala svetski poznata.

Bio im je cilj da zadive prijateljski naklonjene zemlje, ali i da zaplaše one kojima Duče Musolini i njegovi sledbenici nisu bili po volji. Među ovim drugima našli smo se i mi, tadašnji Jugosloveni. Problem pokrajine Dalmacije i ostrva na Jadranskom moru bio je nepremostiv, fašista Musolini je želeo velike delove Kraljevine Jugoslavije.

Jedna od glavnih propagandnih akcija italijanskog fašizma po Evropi i Africi bili su grupni preleti aviona ratnog vazduhoplovstva (Regia Aeronautica) preko prestonica mnogih zemalja kako bi se prikazala italijanska tehnološka i vojna nadmoć u vazduhu. Jedna takva eskadrila, sastavljena od vrhunskih pilota i najmodernijih aparata tog vremena, krenula je na veliku turneju po Istočnoj Evropi u junu 1929.

Da bi novinski stupci bili puni hvalospeva, sa pilotima je putovao i Nino Karlasare (Nino Carlassare), nekadašnji ratni osmatrač i uticajni vazduhoplovni novinar uglednog milanskog nedeljnika L’Illustrazione Italiana.

Međutim, dok su njegove reportaže iz prestonice Bugarske, Sofije prštale od oduševljenja i saosećanja prema Bugarima, doček u Beogradu i nekoliko sati provedenih u prestonici Kraljevine SHS pretvorili su se u pravi medijski skandal.

Karlasareu nije odgovaralo gotovo ništa što je video u našem glavnom gradu. Čak je i sam dolazak u Beograd doživeo kao razočaranje, primetivši da je doček italijanske eskadrile ostao skoro nezapažen, izuzev prisustva njihovog ministra Bodrera i nekoliko oficira sa aerodroma u Novom Sadu koji su, kako je ironično napisao, došli samo da bi pokazali kako i oni imaju spremne aparate.

Nije propustio priliku ni da se naruga jugoslovenskim pilotima, tvrdeći da su pokušali da prate Italijane do Niša, ali su “bedno zaostali”.

On je ovde stigao čuvenim Orijent ekspresom preko Zagreba, a vožnju je opisao kao ispresecanu beskonačnim zastojima na svakoj stanici, ironično dodajući da ti zastoji zapravo služe za postepeno navikavanje na “prljavštinu i rugobu” koja putnike čeka u Beogradu.

Preleteo je jednim od aviona iznad ušća Save u Dunav i svoja zapažanja iz vazduha sveo je na to da mu je Beograd delovao ružno.

Ništa bolji utisak nisu ostavile ni gradske ulice kada se spustio na zemlju. Opisujući rupe i kaljuge po kolovozima, primetio je da sami Beograđani te prolome i dubodoline pravdaju posledicama rata, pripisujući im skoro istorijski značaj.

Izveštač L’Illustrazione Italiana očigledno se nije previše zamarao tačnim geografskim i istorijskim činjenicama. U svojim tekstovima proglasio je Dečansku ulicu za glavnu u gradu, a kafanu “Mali Pariz” za najvažnije gradsko mesto. Očigledno mu je zadatak bio blaćenje po svaku cenu i Beograda i Srba. Po svojoj volji i po očitoj direktivi fašista iz Rima.

Upravo mu je “Mali Pariz” poslužio za najtežu optužbu. Karlasare je tvrdio da je u prizemnoj sobici te “gnusne taverne” skovana zavera protiv nadvojvode Franje Ferdinanda i da su tu profesionalne ubice pripremile sarajevski atentat!? Opisujući atmosferu u kafani, napisao je da mu se od viđenog smučilo.

Stanovništvo Beograda podelio je na dve grupe – retke “fićfiriće” u kakvim-takvim odelima koji posećuju restorane i oficire u šarenim uniformama, dok ostatak grada čini sirova masa brđana, pastira, taligaša, nosača i radnika u nošnjama neodređenih i nesimpatičnih boja, pisao je.

Nezapamćeni ton ove reportaže, u kojoj su stanovnici Srbije nazivani “divljacima i azijatima“, izazvao je žestoku reakciju beogradske štampe i javnosti. Bilo je svima jasno da se iza navodnog avijatičarskog izveštaja krije dublja politička propaganda suseda sa kojim će tek biti velikih problema.