Svetski mufljuz koga smo silno želeli za svog zemljaka

Beogradska štampa donela je senzacionalistički naslov tog decembra 1931. godine: “Trebić-Linkoln, Kazanova naših dana: Jevrejin iz Jugoslavije, hrišćanski misionar u Kanadi, poslanik engleskog parlamenta, nemački monarhistički zaverenik, vrhovni savetnik vlade maršala Vu-Pej-Fua, diplomatski konsultant generala Ma”.

I zar je trebalo šta više da istoga trena priča o čoveku koji je prkosio svakoj logici postane svenarodni čaršijski junak.

Novinari su mu namah dodelili titulu najvećeg avanturiste i najtalentovanijeg probisveta toga doba. Ali kako je postao majstor prerušavanja i obmana i kako je, naposletku, uopšte postao “naš”?

Čaršija je obožavala nesvakidašnje priče, pa je biografija Ignjatijusa Timotija Trebič-Linkolna morala biti povezana ako ne sa Beogradom i Srbima, a ono bar sa Jugoslavijom. I stoga nije bilo teško napraviti malu obmanu javnosti pa objaviti da je Jevrejin poreklom iz oblasti koje su se tada nalazile u sastavu jugoslovenske države.

Istina je zapravo stotinama kilometra udaljenja, jer je rođen 1879. kao Ignac Trebič u mestu Pakš, u Mađarskoj, u ortodoksnoj jevrejskoj porodici.

Ipak, zbog neverovatnih avantura i stalnog poigravanja sa svetskim silama, beogradska javnost je toliko silno želela da on bude baš “naš”. I eto, novinari su mu smetili poreklo baš ovde negde – ne govoreći gde je to ovde ni gde je to negde.

Jedino je bilo važno da se kaže da je rođenjem pripadao nama. Jer, kako izgubiti takvu nesvakidašnju figuru… A i novine su se bolje prodavale ako – naš.

A njegove transformacije i danas deluju nestvarno. Prešao je iz judaizma u hrišćanstvo, postao misionar u Kanadi, a 1910. godine ušao i u britanski parlament kao deputat u Londonu! Tokom Prvog svetskog rata postao je nemački špijun, a pisao je i tekstove u kojima je dokazivao krivicu Engleske za rat i zbog toga je robijao.

Nakon rata obreo se u Nemačkoj, gde se udružio sa pukovnikom Bauerom, generalom Ludendorfom i drugim vođama Kapovog puča. To je onaj pokušaj da se obori nemačka Vajmarska republika nastala posle poraza u Prvom svetskom ratu. Objavljivao je antiengleske članke u listu “Fosiše Cajtung” za honorar od 100 maraka po tekstu, a svom imenu na vizit-kartama dodao je plemićko “fon”.

Sastajao se sa monarhističkim zaverenicima po luksuznim kafanama na čuvenom bulevaru Unter den Linden, te išao na pregovore kod samog kajzera Viljema u Amerongen i krunskog princa u Viringen. Obezbedio je čak i kredit od blizu dva miliona nemačkih maraka za prevrat, a onda je general Lutvic odao planove predsedniku Ebertu i osujetio zaveru.

Trebić beži u Kinu, koja je tada bila razbijena brutalnim građanskim ratovia.I postaje savetnik tamošnjih vojskovođa, o čemu svedoči impresivna epizoda. Uspeo je da brzo pomiri dotadašnje najveće neprijatelje, maršale Jang-Sena i Vu-Pej-Fua.

Zbog jednog finansijskog skandala izgubio je maršalovo poverenje i spas je pronašao begom u manastir gde postaje budistički kaluđer!

Beograđani su u toj predprazničnoj atmosferi ’31, zabezeknuti ovim nestvarnim podacima, čitali i da mu je stiglo pismo da je njegov sin osuđen na smrt u Engleskoj zbog špijunaže. Ovde istoriografija ipak nalaže malu ispravku onoga što je beogradska štampa tada objavila – njegov sin Džon Linkoln (Ignatius Emanuel Napthali Trebitsch Lincoln), jeste osuđen i obešen 1926. godine, ali ne zbog špijunaže, već zbog ubistva trgovačkog putnika pri pokušaju pljačke.

Trebić-Linkoln je očajnički tada pokušao da stigne u Englesku kako bi sina video pre egzekucije, ali mu Britanci nisu dozvolili ulazak. Skrhan gubitkom vratio se u Kinu, navodno se zaklevši: “Zapamtiće Engleska mene!”

A onda se opet ubrzo pojavio u Evropi predstavljajući se kao izaslanik kineske vlade. Oni koji bez daha upijali sudbinu avanturiste, nisu toga decembarskog dana mogli dobiti više iz beogradske štampe. To je ono što se do tada znalo. Ali Trebić je nastavio. Zauvek je odbacio evropski identitet i uzeo kinesko ime Čao Kung, te postao visoki budistički sveštenik. Čak u jednom trenutku sebe je proglaio i za Dalaj Lamu!

Tokom Drugog svetskog rata, boravio je u Šangaju pod japanskom okupacijom, i tada se potrudio da ispuni onu osvetničku pretnju Englezima, te je svoje znanje i usluge nudio nacističkim i japanskim obaveštajnim službama.

Preminuo je u oktobru 1943. Njegova sahrana na budističkom groblju slikovito je sažela njegov nadrealni život. Poslednjem ispraćaju prisustvovala je šarena povorka koju su činili visoki kineski budistički monasi, evropski prevaranti i avanturisti, agenti japanske tajne vojne policije (Kempeitai), kao i lično šef nacističkog Gestapoa za Daleki istok.

Bila je to savršena, maltene filmska završnica čoveka koji je uspeo da prevari čitav svet, ali i da neplanirano opčini predratnu beogradsku čaršiju koja ga je sa ushićenjem nazivala “Jevrejinom iz Jugoslavije”. Iako sa nama nije imao ništa.

Ali, gde da takav čovek nema? Jednostavno, to ne ide.