Decenije 1970-tih i 1980-tih godina danas kolektivno pamtimo kao jedno “uređeno vreme“, kada se znalo ko i kako gradi, kada su urbanistički planovi imali snagu vrhunskog zakona, a umesto puteljaka pravljeni bulevari koji su presecali blokove novih naselja poređanih pod konac prema vizijama arhitekata….
Ali – nije bilo sve baš tako.
Dok su jedni čekali svoj društveni stan i mučili se s papirologijom da manji zamene za veći kada prošire porodicu, drugi su na periferiji gradili šta i kako su hteli. I to nije bila slika koja se bilo kako uklapala u ideologiju tog vremena.
Velika kuća, makar bez puta, vode i kanalizacije, ali “svoja”, sa spratovima unapred namenjenim potomcima, ali nikada dovršenim, bila je simbol predgrađa. Ova “promaja” u nezavršenim kućama mučila je urbaniste – velika površina, nikakva infrastruktura i, naposletku, “nepravda“, koju su morali malo i da kritikuju.
Jer, ako je Pera mogao da vredno radi i dobije mali stan u Bloku 1, pa makar s komšijom delio i neki ugradni element, kako onda Mika može tako široko da zida u Kaluđerici, van svake norme kada je upitanju veličina stambenog prostora po jednom radnom čoveku?!
Pokušali su to da reše ovako… Pokrenuta je prva ikada u beogradskoj istoriji – LEGALIZACIJA!
Dakle, prvi pokušaj legalizacije Kaluđerice dogodio se još na kraju sedamdesetih godina!
Kako je grad pokušao da sanira svoju urbanističku rak-ranu? Papirološki, naravno. Ma šta da se uradi, kuće su morale da ostanu, ali ideja je bila makar da se zaustavi ekspanzija gradnje, da se postojeći objekti uvrste u neki red, pa da usledi izgradnja infrastrukture.
Tako je u leto 1979. godine usvojen Detaljni urbanistički plan naselja, koji je pošao od postojećeg stanja na terenu, tako da bi većina kuća mogla da ispuni sve uslove za ozakonjenje. Mali deo zemljišta morao bi da bude “žrtvovan” za infrastrukturu: ulice i kanalizaciju.
Divlje naselje “pripitomilo” bi se i budućom planskom izgradnjom još 3.000 društvenih stanova i Kaluđerica bi postala pravi mali grad!
Ali…
To ozakonjenje je u startu bilo upitno. Mikina kuća možda je i mogla da se uklopi u DUP naselja, ali kakvi su mu imovinsko-pravni odnosi? Na čijoj je njivi zidao?
A, ako je kuću prodao, kakav ugovor je napravio… I na kraju, da li je Mika bio spreman da plati sve dažbine koje do tada nije plaćao? Morala je država da naplati i porez na te stotine kvadrata kuća i tako pokaže da se u tom sistemu više isplatilo biti – Pera.
Posebno su se zabrinuli seljaci, jer su došli u situaciju da Grad Beograd može da im oduzme imanja kako bi gradio infrastrukturu!
Dobili su obećanje da će njihovi posedi biti nadoknađeni drugim posedom iste površine, ali – to nije to.
Pošto naizgled lep plan urbanista nije bio uopšte praćen na terenu, Kaluđerica je decenijama ostala uskraćena za kanalizacionu mrežu, što je izazivalo nepojamne zdravstvene hazarde zbog prelivanja otpadnih voda u lokalne vodotokove. Tek 2016. godine započeta je izgradnja kanalizacije u ovom delu Beograda.
Zamršeni socijalno-urbanistički čvor zvani Kaluđerica ušao je tako u novu dimenziju problema. Ubrzo će doći i 1990-te sa svim haosom koji su donele, a nakon toga i bum gradnje bez ikakve regulacije posle 2000. godine, pa je priča o prvom pokušaju legalizacije bespravne gradnje u Beogradu ostala izbledela i potpuno zaboravljena epizoda burne gradske istorije na smeni 20. i 21. veka.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
