Krajem aprila 1980. Beogradski zoološki vrt zadesila je velika tragedija – uginula su dva slona, a od početka te godine i još dva kengura, zebra, lama, muflon, kunić, papagaj…
Pričalo se tih meseci da je u vrtu bilo mnogo životinjskih grobnica. Glavni krivac za ovakav pomor životinja bila je, ispostaviće se – loša hrana.
Iako smešten podno Kalemgdana da brine i čuva životinje, u Zoo vrtu je često dolazilo do uginuća drahocenih životinja. Ne samo te 1980. pisali su mediji, već je takvih žalosnih situacija bilo i ranijih godina.
Sve uginule životinje analizirane su na Katedri za patološku morfologiju Veterinarskog fakulteta.
Nalaz je uvek bio isti: svaka od njih umrla je zbog hroničnih oboljenja organa za varenje. Uzrok je bila loša hrana. U želucu, jetri, slezini… pronađene su grupe bakterija koje su pripadale trovačima.
– Uslovi u kojima se čuvaju životinje u Zoološkom vrtu nisu baš najbolji – govorio je tih dana Dragan Marjanović, glavni veterinarski inspektor u Beogradu. – Nisu krivci samo ljudi koji se bave zaštitom i negovanjem životinja, jer se i oni bore sa brojnim teškoćama. Pre svega sa besparicom.
Da je hrana tihi ubica životinja nije bilo ništa novo, jer su to potvrdili i nalazi urađeni na Veterinarskom fakultetu.
Opravdanje koje su nudili tada iz Zoološkog vrta je da hrana koja se daje ne odgovara onima iz tropskog podneblja. U to je, međutim, bilo teško poverovati. Mediji su čuvare optuživali za potpunu nebrigu, jer te iste životinje su i ranijih godina hranjene istom hranom, pa nisu umirale tako često.
– Zbog čega se ovo događa, ne mogu da vam kažem – odgovarao je na novinarska pitanja Milorad Medenica, tadašnji direktor Beogradskog zoološkog vrta. – Šteta je ogromna. Vrednost samo jednog slona je oko 200.000 dinara.
Upozorenja i protesti kako se čuvaju životinje često su stizala. Čak je i Društvu za zaštitu životinja početkom aprila stigao apel iz Svetske federacije WWF da nešto moraju da učine.
Jedan gost Beograda, inače član ove federacije, ostao je zapanjen kada je video u kakvim uslovima žive životinje.
Upozorenje se najviše odnosilo na slonove i to neposredno nego što će da uginu. Proveli su zimu u zatvorenom prostoru bez prozora i veoma slabo zagrejanom, a i sve je bilo prilično zapušteno.
Upozorenje WWF odmah je bilo prosleđeno Skupštini grada.
Savet za zaštitu životne sredine grada tražio je od rukovodstva Zoološkog vrta bolje prostorne i prirodne uslove za stanare. Sekretarijati za urbanizam, zaštitu životne sredine, zdravstvo, privredu i komunalne poslove prozvani su da odmah nešto urade i reše problem.
Ipak, sve je ostalo još dugo sve samo mrtvo slovo na papiru. Tek je promenom direktora i dolaskom agilnog Vuka Bojovića na čelo Zoo vrta 1. maja 1986. situacija počela da se menja, i vrt polako prestane da bude mesto tuge, nemara i sramote.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
