NAJNOVIJE
Top

Stari seljak sedeo je ukočeno unutar beogradske železničke stanice dok su mu oči gledale kao u groznici.

Nekolicina radoznalih ljudi mu je prišla da vide kako mu je, da li mu je potrebna pomoć. A čiča je progovorio:

Čekam sina koji je nestao još za vreme rata. Još odavno činio sam mu opelo u crkvi, davao mu mnoge daće i kao svakom pokojniku podigao i spomenik. A sad, eto, očekujem ga živog. Ko će kao Bog!

Pavle Tomić iz Rušnja, srez vračarski, kao da je u bunilu bio sredinom oktobra 1927. godine osluškujući kada će začuti klepet vagona i pisak lokomotive.

Tokom okupacije Srbije 1916. Austrijanci su oterali njegovog najstarijeg sina Živojina, dečaka od 17 godina, u mađarski logor. Odatle je majci poslednje pismo poslao godinu kasnije…

Odvoďenje u logor u Prvom svetskom ratu

Rat je stao, kući su se vratili preživeli. Ali Živojina među njima nije bilo.

Šta sve Pavle nije učinio da nađe barem telo svoga sina i pokopa ga na rodnoj grudi. Imućan je čiča bio, imao je 36 hektara zemlje…

Nije štedeo ni novca ni vremena. Javljao se raznim komisijama…

Zbog porodice pozvao je popa, sve običaje i obrede za sahranu je uredio, svaki pomen, svake zadušnice… I krstio se pred spomenikom. A u sebi verovao da je Živojin živ. Pa i ime mu je takvo, sudbinsko…

I tamo 1926. uspeo je da sazna preko Ministarstva spoljnih poslova da njegov sin živi u jednom mađarskom selu, na granici sa Čehoslovačkom, da se oženio i da ima dvoje dece!

Molim te, sine, dođi tvojoj kući, bolje će ti je biti gazda kod svoje kuće nego u tuđini celoga veka sluga – poslao je otac sinu pismo.

Nekoliko dana docnije stigao je odgovor:

Draga moja slatka roditeljska majko i moj slaki otac, ja sam vama mnoga pisma pisao, ali uzalud. Izvestite me šta je s mojim stričevima. Šta je sa moja dva mlada božura, dva mlada brata rođena, šta je sa moje dve slatke sestre, šta je sa mojom braćom od stričeva…

A onda je ubrzo stiglo još jedno. Živojin javlja da stiže brzim vozom u Beograd.

Slatki moj otac, ja vas molim lepo da kupite kreč, pa okrečite naše obadve kuće i sve sobe spolja i iznutra. Neka ne bude u kućama nigde crno, neka bude sve belo, i da u kućama ne bude nigde rupe. Neka bude sve ravno. Jer Mađari smeju se mojoj ženi da je u Srbiji neuređeno, da su tamo kuće neokrečene, a u kućama sve same rupe završio je to pismo Živojin.

Poslao je i svoju sliku sa ženom i decom. Gledali su otac i majka, gledali, zagledali…

Ovo nije moj sin! – rekla je starica jer nije primetila ništa što bi je podsećalo na nestalog sina.

Pavle je odmahnuo rukom i rekao da nije ni čudo što ga ne poznaju kad je jedva imao 17 godina kad su ga silom odveli u logor, a sad mu je 29.

– Gde ćeš? – upita starica.
– Idem pred Živojina – reče čiča.
Gde ćeš ti pred njega kad to nije on. To je neko drugi. Poznaje ga bio je s njim, pa mu Živojin pričao o svojoj kući, a sad hoće da se uvuče u našu kuću

Ali Pavle je čvrsto verovao da je to njegov sin.

Zgrčen, oko 11 sati uveče ne trepćući gledao je voz koji je ulazio u stanicu. Nije se pomerao. Svi oko njega su već čuli priču i čekali su šta će se desiti. Bila je to veoma uzbudljiva noć u Beogradu, jedna epizoda iz prestonice koja je naposletku zapisana na novinskoj hartiji.

Putnici su izlazili, komešali se, a starac je… Ne, nije se pojavio čovek sa devojčicom i ženom koja je u naručju držala dete.

Pognuo je glavu Pavle, a otpravnik vozova ga je blago dodirnuo po ramenu i rekao da ujutro u 9.20 stiže još jedan “peštanski” voz. Otišao je starac u birtiju tu na stanici, ali nije mogao miran. Stalno je izlazio da oslušne da li možda stiže još neki, možda je otpravnik pogrešio.

I tad mu neko reče od ljudi na peronu da ima jedan voz iz Subotice u 6.20. Starcu se lice ozari. Ponadao se.

Iz jednog vagona zaista izađe čovek držeći devojčicu za ruku, a posle njega i žena sa detetom u naručju. Pavle je nepomično stajao i gledao ih. A oni su prošli pored njega.

Taj mladi muškarac se počeo da raspituje za starca seljaka i pokazaše mu na Pavla, koji je sve vreme ćutke gledao u njega.

– Jesi li ti moj otac?
– Ne znam – jedva je izustio starac.
– Jesi li Pavle Tomić?
– Jesam.
– Ti si moj otac.

Gledali su se. Pa rasplakali. Prvo otac pa sin. I narod okupljen oko njih je plakao.

Pavle Tomić sa sinom, snajom i unucima fotografisani prilikom prvog susreta na peronu železničke stanice

Seli su u jednu kafanu. A Živojin da bi nekako počeli razgovor izvadi parče pogače i salame i ponudi ocu.

Pavle je odbio ne prestajući da jeca:
– Ne mogu! Meni je oko srca toliko teško od radosti da već tri dana ništa ne jedem!

Možda neko od Tomića iz Rušnja sada čita ovu priču. Možda bi znao koju reč više o daljoj sudbini porodice. Ovaj susret je zabeležen bezmalo pre stotinu godina.