Mučno značenje Kalemegdana i Topčidera u Prvom svetskom ratu

Najteže godine za život u Beogradu u čitavom 20. veku bile su one tokom okupacije u Drugom svetskom ratu.

Ali, malo je danas poznato koliko je strašan i težak bio beogradski život tokom okupacije u Prvom svetskom ratu, od 1915. do 1918. godine.

Bolest, nemaština i glad, a potom ponižavanje od strane okupatora, odvođenje u logore po Austro-Ugarskoj, Nemačkoj i Bugarskoj, zatvaranje u tamnice, vešanje, maltretiranje... pretili su svakodnevno malobrojnom stanovništvu koje je u Beogradu ostalo ili se u njega vratilo.

Ipak, danas se gotovo ništa ne zna o tome da je u toj okupaciji Beograd bio poprište na kome su osvanula dva zloglasna logora – na Kalemegdanu i na Topčideru.

Premda se za ove logore ne može reći da su bili organizovani kao kasniji nacistički u Drugom svetskom ratu, poput ozloglašenih Sajmišta, Banjice ili Topovskih šupa, oni jesu njihova preteča i ne bi bilo grubo reći da su to bili pravi logori smrti. Jer, odlazak u logor značio je, pored samog mrcvarenja, izgladnjivanja i šanse za vešanje ili bolest, i dalje interniranje u neki drugi logor, a šansa da se neko živ vrati sa prinudnog rada bila je manja od pola-pola.

Prema nekim podacima, samo oktobra 1915. godine 5.000 ljudi je iz Beograda odvedeno u Doboj, gde je ubrzo više od polovine ljudi umrlo, naročito od tifusa.

Naredne godine to se nastavilo, za vreme kratkotrajnog rata Austrougarske sa Rumunijom većina muškaraca starosti između 17 i 55 godina bila je internirana.

Podaci govore da je iz Srbije tokom rata u Bugarsku internirano bilo čak 120.000 ljudi, u Austro-Ugarsku 60.000 i još oko 2.000 u daleku Nemačku. Procena je da je više od polovine tih ljudi umrlo u internaciji. A kod kuće se umiralo od kazni, ubistava, bolesti i gladi. Gotovo svaki treći Beograđanin u jednom trenutku imao je tuberkulozu. Srbija je ukupno izgubila trećinu stanovništva, preko milion i dvesta hiljada ljudi.

Logor na Kalemegdanu svakodnevno se punio Beograđanima, ali i ljudima iz ostatka Srbije.

Po 200-300, a nekad i 400, pa i 500 ljudi dolazilo je dnevno u ovaj logor. Dalje se išlo u logore u mestima koja danas nama ne znače mnogo, a koja su u glavama naših sunarodnika u to vreme zvučala kao sam naziv za pakao: Nađmeđer, Ašbah, Braunau, ili, na primer Nežider, koji je važio za toliko zloglasni logor da su ga naši ljudi nazivali “Kožoder”.

Tako je Kalemegdan bio jedno strašno mesto, odakle su se mnogi zauvek oprostili od svojih najmilijih.

Drugi logor nalazio se na Topčideru, to je bila jedna prinudna ekonomija gde su mahom dovođeni uhapšeni seljaci iz okoline grada, ali i radnici drugih profesija. Najviše logoraša bilo je kada su se izvodili poljski radovi jer je okupatoru očajnički trebala hrana.

Domaćinstva ovih nesrećnika bila su u selima oko Beograda: u Mirijevu, Vrčinu, Žarkovu, Umčarima, Banjici, Ripnju…

Ali, tu su bili zatvarani i ljudi iz Lazarevca i drugih gradova u unutrašnjosti zemlje.

Ova dva logora nisu ugašena do samog kraja kraja okupacije, kada je srpska vojska već bila na prilazima Beogradu nakon proboja Solunskog fronta u jesen 1918. godine.

Srpska imovina bila je temeljno opljačkana, a kaznu za uspeh svoje vojske plaćali su obični ljudi čiju su zemlju Austro-Ugari i Bugari okupirali.

Bila je to mučna manifestacija rata iz mržnje koji su austrougarski militaristi vodili protiv Srbije. Taj rat je poprimio krajnji oblik eksploatacije gde su ljudi olako postajali roblje, a smrt u slučaju interniranja u neprijateljsku zemlju bila veoma izvesna.