Kraj u kome se živelo u stanju “psihoze privremenosti”

Pre više od šest decenija molili su i kumili – “izbacite nas iz psihoze privremenosti”.

Ali, uprkos proteklim decenijama i preklinjanju njegovih žitelja, naselje o kome govorimo još postoji, skriveno “u rupi”, za koju mnogi nemaju pojma ni da je – usred Novog Beograda!

Imati kućicu sa dvorištancetom, psa koji se oglašava čim iz daljine čuje nepoznate korake, a biti u srcu velegrada, deluje kao neprocenljivo bogatstvo, ali ne i ako ste zaglavljeni u “psihozi privremenosti“, kako je to neobično opisao jedan građanin naselja Savski nasip davne 1964. godine na razgovoru sa tadašnjim predsednikom opštine Jovanom Marićem.

A predsednik je zaista slušao, sat i po vremena ljudi su se žalili. Isto toliko vremena predsednik je strpljivo odgovarao. Makar je imao ko da ih čuje.

Za devedeset minuta, kroz pregršt pitanja, stanovnici naselja koje se od železničkog mosta preko Save proteže do Brodogradilišta i nosi naziv Savski nasip (iako nije na nasipu već u dugačkoj rupi), ispričali su svakodnevne brige. Iz bujice reči, ponekad i u vidu molbe, strujao je neki tihi za glavni grad čudni život.

Došli nevoljom u svojevrsnu favelu kraj Save, pre mnogo godina, tu, među komarce, kako je slikovito rekao jedan od stanovnika, ovi ljudi su sticali navike velegrada.

Ali, njihove su potrebe rasle, zajedno sa decom pristiglom za školsku klupu. Trebalo je dovesti vodu, struju, popraviti put, doneti knjige u čitaonicu.

Sve su tražili, ništa imali nisu. Velegrad ih nije primio u svoje okrilje. Bili su nevoljnici, bez jakih rodbinskih veza, sa slabim obrazovanjem, bez šanse za bolji život negde drugo.

Zato su molili da bolji život dođe do njjh. Društvo je bilo puno parola o svetloj budućnosti za sve, obećavao se zemaljski raj za sve radnike. Samo, taj raj nikako se nije spuštao na barake kraj reke.

Naučili su u međuvremenu na život velegrada, ali i dalje su “zarobljeni” u zimovniku i okovani brodogradilištem koje se nekada zvalo “Tito”, mestom koje je za njih ili njihove roditelje, bake i deke bilo radno. Okruženi su raznim, često neaktivnim firmama, barakama, galebovima… Još postoje ove kućice na Savskom nasipu.

“Dosadilo nam je kad nam iz raznih preduzeća svaki dan dolaze i govore ‘sutra svi napolje, selite se’” – pričao je meštanin Nikola Rajić.

Već dugo im ovo više, čini se, niko ne govori. Naselje ostaje privremeno, privatnog vlasništva nad kućama nema, a u njima se smenjuju generacije.

“Svi se mi radujemo što će uskoro i oko nas da izrastu višespratnice, bez obzira na to da li ćemo se navići na život u soliterima, ali nam mnogo smeta što smo neprestano u psihozi privremenosti. Zbog toga ne možemo da dobijemo ni neku prodavnicu više, već sa ovom jednom neprestano kuburimo“, govorio je te 1964. Vlado Radinković.

Problem je bilo i to, što kako je rekao stari partizan Marko Vučetić, neki “neobuzdani momci” sa obližnjih gradilišta noću maltretiraju stanovnike jer nema uličnog osvetljenja. Problemi na sve strane.

Zaista je, kako je govorio predsednik opštine, bio plan da se ovo stanovništvo raseli u društvene stanove širom Novog Beograda. Za te stanove bi građani plaćali i kiriju. Računalo se i na to da je potrebno skućiti i penzionere iz zimovnika. Međutim, nije mogao da im kaže kada će tačno naselje biti zbrisano, a oko 1.000 ljudi raseljeno u normalne gradske stanove.

I, eto, prođe o’tad 62 godine…