Prva beogradska “gradinarsko-cvećarska” škola

Završi se još jedan upis u srednje. Raspodelili se đaci po gimnazijama, turističkim, elektro i mašinskim odeljenjima, ali deo ih je odabrao u poljoprivrednim školama smerove za hortikulturu ili pejzažnu arhitekturu.

Baš zbog toga vredi se prisetiti preteče o kojoj, verujemo, ni današnji profesori ne znaju mnogo! Ili uopšte ne znaju da je pre svakog takvog razreda postojala jedna jedina, neobična a izuzetno važna Prva beogradska gradinarsko-cvećarska škola!

Osnovala ju je Beogradska opština 1927. i za nepunu godinu postojanja njeni učenici su postigli nešto čemu se divio ceo grad. Predvodio ih je direktor i više nego preduzimljivi inženjer Sava Nikolić. Školovanje je trajalo dve godine pod pokroviteljstvom Ministarstva poljoprivrede i voda.

A oni koji su ušli u klupe kao prva generacija “bili su isključivo mladići iz Južne Srbije. A to što se tada podrazumevalo pod tim lokalitetom je obuhvatalo krajeve oslobođene Balkanskim ratovima i to Vardarsku Makedoniju (današnju Severnu Makedoniju), Kosovo i Metohiju, Rašku oblast, kao i Vranje, Leskovac, Pirot.

Naravno, nije to bila nikava slučajnost. U mladoj državi SHS je pomenuta terotorija smatrana je “najviše zapuštenom” i očajnički su joj trebali školovani stručnjaci koji će “s narodom i u narodu da rade na podizanju ovoga kraja“, kako je opisivala ondašnja štampa.

Dakle, škola nije osnovana samo da bi proizvela cvećare i ljude koji će znati da obrade zemlju, već je imala jasnu državnu i društvenu misiju da obrazovanjem preobrazi nerazvijene krajeve. Princip ciljanog upisa i danas prepoznajemo kroz stipendije za deficitarna zanimanja u poljoprivrednim školama.

Već sledeće, 1928. godine, plan je bio da se primi 15 učenika iz svih krajeva zemlje, dok mladići iz Južne Srbije prelaze u drugu godinu.

Škola je od prvog zvona imala integrativnu ulogu – spajala je znanje i potrebe raznih delova zemlje.

Ono što je posebno dragoceno s ove distance jeste princip rada. “Vredni i neumorni učenici” su pod ličnim nadzorom upravnika Nikolića izlazili redovno na teren. Njima “pripada najveća zasluga za podizanje parkova kod Studentskog Doma, kod Lepog izgleda i na Voždovcu”.

Ček, ček… Znate li koji je to park Lepi izgled? Ne, ne pripada prošlosti. I dalje je zelen i lep. Možda vam je poznatiji kao park Tri ključa? Tu, nadomak Mostarske petlje…Zapravo, oni su stvorili mnoge zelene gradske oaze u kojima Beograđani i danas uživaju. Ti prvi đaci vrtlarske škole.

I baš ovakav princip dualnog obrazovanja, da se teorija iz učionica spoji sa praksa na stvarnim projektima od javnog značaja je nešto što današnje srednje poljoprivredne škole pokušavaju da ožive kroz rad u plastenicima, voćnjacima, rasadnicima i na gradskim zelenim površinama.

A smerovi tehničar za pejzažnu arhitekturu, tehničar hortikulure ili pak trogodišnji smer cvećar-vrtlar, direktni su naslednici onoga što je negovala Prva beogradska gradinarsko-cvećarska škola. Znali su naši stari da prepoznaju u šta valja ulagati… A i važno je da znamo i mi danas da je takvo nešto postojalo.