Linija na kojoj uvek ima mesta za sedenje – 24

Taman kad izađe iz gužve Bulevara i spusti se niz Svetozara Markovića, a zatim kroz Njegoševu, ovaj minibus skreće u jedan stari, skriveni vračarski kraj – Neimar. A taj minibus vozi na liniji 24, verovatno najspecifičnijoj ruti koju ijedan gradski prevoz ima.

Dvadesetčetvorka je među najkraćim beogradskim linijama i retkim koje vožnju započinju i završavaju – u centru grada. Ako je linija 700 koja kruži oko Batajnice simbol periferije, onda je 24 zasigurno simbol najurbanijeg dela grada.

Inače, reč je i o jednoj od najstarijih, predratnih autobuskih linija, iz vremena kada su one na prste mogle da se nabroje, jer su tramvaji bili dominantan vid prevoza.

Razlog dugovečnosti ove linije je – geografija, jer je gotovo nemoguće zamisliti da u uske i strme, skrivene neimarske ulice, izvan svakog “glavnog pravca” ulazi tramvaj. Nije bilo moguće napraviti ni neku prolaznu liniju. U pomalo nezgodnoj krivini Neimara završava se trasa dvadesetčetvorke.

I ova linija mogla bi se smatrati gotovo lokalnom, koja jedno mirno obližnje naselje povezuje s epicentrom grada, a po svojim karakteristikama – dužini trase i broju vozila – uklopila bi se lako i u Niš, Kragujevac ili Čačak. Pa ipak, šmek dvadesetčetvorke ne možete doživeti gledajući mapu, već samo ako se provozate njome od SRC Milan Gale Muškatirović (i dalje na Dorćolu poznatom kao 25. maj) do Neimara.

Obe ove tačke su geografski pomalo skrajnute od epicentra na samom Trgu republike ili Terazija, ali su to visokourbane zone.

Zajedno sa autobusom 79, dvadesetčetvorka prilazi samom dunavskom keju na Dorćolu. U njoj možete videti omladinu koja odlazi na treninge u čuveni SRC (“Spotsko rekreativni centar” – naziv iz sedamdesetih kada se sve označavalo birokratskim skraćenicama) ili šetače koji skraćuju svoju dnevnu rutu.

Prolaskom kroz podvožnjak minibus ulazi u stambenu, poslovnu, ali i obrazovnu zonu grada. Pored Vazduhoplovne akademije i Beo zoo vrta minibus skreće u Cara Dušana. I tu već počinje da se puni. Ovi putnici se, uglavnom, voze kratko, tek do Trga republike, da izbegnu šetnju uzbrdo kroz Kralja Petra, Dositejevu, Dobračinu ili Francusku.

Na tom delu trase joj je najveća “konkurencija” autobus 26, jer se u velikoj meri preklapaju da “zajedno” nastave put sve do Bulevara.

Dok nije uvedena dvadesetšestica do Dorćola, linija 24 imala je i sestrinsku varijantu, autobus 24L koji je spajao Dorćol i Trg.

Već napunjen minibus putnika koji su s namerom ušli u 24 ili su ga slučajno “ulovili” čekajući 26 na Trgu čeka smena putnika. Dorćolci uglavnom izlaze, a oni koji se voze od centra ka Bulevaru ulaze u minibus.

On prolazi kroz najuže gradsko jezgro – Kolarčevu, Terazije, Trg Nikole Pašića i dolazi do Bulevara.

Tu se odvaja i započinje svoju vračarsku “turneju” osvajajući šarmantne ulice – Svetozara Markovića ujednom, a Desanke Maksimović i Kralja Milutina u drugom smeru.

Jedina je linija koja prolazi pored Treće gimnazije i nastavlja dalje Njegoševom tangirajući zonu Slavije (stanica je od kružnog udaljena stotinak metara). Potom se trasa nastavlja Njegoševom sve do opštine.

Minibus se tu, ponovo, nalazi u gradskoj gužvi – Makenzijevoj ulici zajedno sa trolama i autobusima 83. Međutim, zaokret pravi kod Čuburskog parka i spušta se Čuburskom ulicom do Internacionalnih brigada, Moravske i Hadži Milentijeve do malog parkića na Neimaru.

Inače. iako već duži niz godina na ovoj liniji saobraća minibus, nekada je mogao da se vidi i klasičan solo autobus. Ipak, zalazak u uske uličice Neimara zahteva manje gabarite, idealne upravo za minibus.

Ali, najlepša i ključna stvar kod linije 24 je, ustvari, što putnika nikad nema previše. Jednostavno, takva je to linija i kroz takve krajeve prolazi. Pa je milina vožnje tih nekoliko stanica koliko se najčešće vozi ovom linijom još veća u polupraznom vozilu gde, gotovo uvek, ima i slobodnog mesta za sedenje.