Kad je Viktor postao Viktorija – prva promena pola 1933. u Srbiji

Danas, dok se čovečanstvo lomi oko binarnih i nebinarnih identiteta, a svaki coming out iliti autovanje iliti otkrivanje svog drugačijeg seksualnog ili rodnog identiteta drugome na društvenim mrežama skuplja milione lajkova, malo ko zna da je pre skoro jednog veka usred bačke ravnice, među šubarama, čizmama i mirisa pilećeg paprikaša, jedna transrodna žena odigrala životnu bitku i – pobedila.

Bez prajd zastava, samo s maramom preko lica i dekretom Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije.

Godina je 1933. Salaš “Svrakin mlin“, nadomak Sente, a tamo Đula Viktor Đere, mladić za koga je tadašnja štampa pisala da se u njemu “desio ogroman, skoro jedinstven preokret i on je počeo ne samo da se oseća već i da se odeva kao i druge mlade devojke sa salaša“.

Termin “transrodnost” nije postojao. Rečnik epohe poznavao je samo “čudo“, “preokret” i “sudbonosni događaj”. Ali ono što se dešavalo Đuli bilo je, bez ikakve sumnje, ono što danas zovemo rodnom disforijom, neskladom između doživljenog rodnog identiteta i pola upisanog u državne i crkvene knjige.

I dok su ga svi oko njega još zvali krštenim imenom, dok je još nosio grube seljačke čizme, široko odelo i šubaru na glavi, on je samog sebe, sa mnogo više unutarnjeg zadovoljstva, nazivao Viktorija, privlačnim i zvučnim operetskim imenom.

Da se ovo događalo 2026, Đula bi otvorio TikTok ili Instagram nalog do večeri skupio bi sponzorstvo za prvu kolekciju gender-affirming odeće, koja bi mu pomogla da se oseća i izgleda u skladu sa rodnim identitetom. Ali ništa od toga nije 1933. postojalo. Zato se vratimo terminima koje je Đula poznavao i svi oko njega. Ili bolje reći Viktorija.

Najpre je Đulina sestra primetila da se Đula “počeo da interesuje za ženske poslove, a muške da zanemaruje”.

Pritisnut pitanjima, priznao je: “Sestro, ja više nisam muškarac, ja sam žena“

Tri dana bez izlaska iz sobe, bez hrane, suze, jecaji… A onda ono najgore – dečaci i devojčice na salašu počeli su da ga zadirkuju.

Usledilo je nešto što je danas barem na Balkanu nestvarno. Jer, pazi sad: “Salašar Đula Đere tražio je preko Senćanske opštine dozvolu da promeni dosadašnje muško odelo ženskim a zajedno s njim i ime Đula imenom Viktorija”. I dobio je. Zvanično. Od Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine.

Jedan dekret. Dok si rukom o ruku, a ono gotova stvar.

Tadašnja štampa je odmah povukla paralelu sa danskim slikarom Ejnarom Vegenerom, danas poznatijim kao Lili Elbe, po kojoj je snimljen i holivudski film The Danish Girl.

Ali dok je Lili svoju tranziciju prošla u specijalizovanim evropskim klinikama, Viktorija Đere je svoju rodnu afirmaciju doživela u – Subotici. Hirurg dr Franjo Vidaković izvršio je uspešan operativni zahvat.

Kako je onomad pisano, kod Đule je “više, mnogo više, bio razvijen ženski polni organ od muškog“, što je dijagnostički opis koji danas smeštamo u spektar interseksualnosti, odnosno, stanja gde se anatomski i hormonalni markeri pola prirodno razvijaju mimo krute muško-ženske binarne podele.

Operacija je promenila sve.

– Grudi su se naglo razvile i svaka crta, svaki pokret je ženski. Zaista, zaista, pred sobom imam ženu, ženu za koju nikad niko ne bi mogao da poveruje da je doskora bila muškarac, sve dok ne progovori. Glas, međutim, još uvek je grub, muški – pisale su novine.

Taj poslednji detalj, taj duboki glas, danas bi bio rešen za nekoliko meseci kod specijaliste za vokalnu feminizaciju. Ali 1933. to je bio jedini preostali trag nekadašnjeg Đule.

Nijedna priča o tranziciji nije potpuna bez podrške, a u Viktorijinom slučaju ključnu ulogu odigrao je čovek čija biografija sama po sebi liči na roman. Sergije Envald bio je ruski emigrant, bivši carski oficir, koji je u Senti radio kao policijski redar, pa kao kočijaš, pa kao opštinski činovnik u trošarini. Čovek koji je bukvalno između pijačne kancelarije i krčme saslušao ispovest Viktorijinog zeta i odlučio da pomogne s molbom, birokratijom, celim postupkom…

– Gospodine Envald, hvala. Da nije Vas sve bi drugačije bilo…- rekao je stari Ferenc, Viktorijin otac.

Dok danas algoritmi nagrađuju one koji najglasnije viču o svom identitetu, dok se društvene mreže pretvaraju u poprišta ideoloških ratova oko transrodnosti, nebinarnosti, dok se izvlače argumenti o značaju tradicionalne porodice, dotle priča o Viktoriji Đere stoji kao tihi, gotovo neprimetan spomenik jednoj jednostavnoj istini – potreba da živiš u skladu sa sobom nije tvorevina 21. veka, nije proizvod interneta i nije puki trend.

Na “Svrakinom mlinu” jedna devojka s muškim glasom ušla je u istoriju. Bez heštegova. Bez filtera. Uz podršku oca, porodice, i jednoga Rusa. Ova priča je pokušaj da se njeno ime bar na kratko izvuče iz potpunog zaborava.