Kako razdvojiti tokove GSP putnika – ekspres ili volja građana?

Kada je uvedena, linija 706 od Trga republike do Batajnice nije imala nijednu jedinu stanicu!

Bio je to pravi ekspres, a takve linije u gradu obično su inale dodatak E posle broja, ali vremenom su im stanice pridodavane, da bi se na kraju stopili sa ostalim linijama i stajali na svakoj ili skoro svakoj stanici.

Linije 704, 706 i 707 zadržale su neke karakteristike ekspresa i to na relaciji Zeleni venac – Zemun, preskačući stanice Brankov most, Ušće, Palata Srbija, pa i koju stanicu posle.

U međuvremenu je uvedena linija 706E, jedina prava ekspres GSP linija, ali ona nema veze sa sadašnjim 706, jer povezuje Kej oslobođenja i Aerodrom Batajnica, preskačući većinu usputnih stanica.

Legenda kaže da se nekada davno od Trga (kasnije Zelenog venca) ekspesnom linijom 706 putovalo samo 20 minuta do Batajnice. Bio je to pravi raj u saobraćaju bez gužvi i svakodnevnih zastoja, zbog čega je i imalo smisla uvoditi takvu liniju. Ipak, stanice su kasnije dodavanje i dodavane, pa su tako i 704 i 706 izgubili vremenom karakter ekspresa.

Mnoge linije su donedavno nosile slovo “E” posle broja, 56E, 704E, a danas, osim spomenutog 706E (Zemun – Batajnica) tu čast imaju samo 27E i 32E, bar što se tiče linija koje ne zalaze u rubne opštine.

Ipak, ni 27E ni 32E više nisu ekspresi.

To “E” sada označava jedino da one ka Mirijevu i Višnjici idu Bulevarom despota Stefana, a ne Ruzveltovom pored Novog groblja.

Linija 27E preskakala je pojedine stanice u Dragoslava Srejovića sve donedavno, ali zahtevi građana na trasi bliže centru bili su očigledno jači od onih koji žive bliže periferiji. Niko ne voli da gleda kako autobus prolazi kroz stanicu, premda svako voli da autobus preskače one stanice koje su njemu bitne. I tako nastaje kompromis…

Ideja ekspresnih linija išla je ruku pod ruku sa lokalnim linijama.

Logika je, pretpostavljamo, bila sledeća: Ako ima dovoljno putnika koji putuju, na primer, od udaljenog Petlovog brda do Zelenog venca, idealno je da imaju polaske koji bi bili ekspresni i na taj način brže i lakše stizali bi do centra grada.

Sa druge strane, ima i mnogo putnika duž trase, kojima ekspresi ne trebaju, a nevolja sa njima je i ta što opterećuju dodatno linije koje voze dalje ka velikim perifernim naseljima. U tom slučaju uvodile su se L – lokalne linije. Tako i danas do Čukaričke padine možete stići autobusom 56L.

Ipak, to je idealna situacija. U gradu kao sto je Beograd, ne mogu se lako odvojiti tokovi putnika – najefikasnije je, ipak, kada se autobus puni i prazni putnicima duž trase, umesto da preskače stanice. 

Dok oznaka “E” na neki način još traži smisao u sistemu gradskih linija, oznaka “L” ustalila se kao obaveštenje da je ili reč o liniji koja ima redovnu, ali drugačiju i najčešće kraću trasu od svog “srodnika” ili je pak reč o liniji čija trasa je privremeno skraćena ili izmenjena zbog radova, a to se sada često dešava na tramvajskim deonicama kada je u toku velika obnova pružne mreže.