Diskoteku su zatvorile mesna zajednica i Peta gimnazija

Beograd više nije imao sluha za svoje disko-klubove: posle čuvenog “podruma” u Lolinoj ulici (danas Svetogorskoj) tek što je prošla decenija, krenulo se tokom 1979. u akciju novih zatvaranja.

Ne zna se ko ih je tačno oklevetao, ali okupljanje u mračnim i zadimljenim prostorijama od tog trenutka više “nije bilo primereno socijalističkom društvu i bilo je suprotno društveno političkim opredeljenjima mlade generacije”.

Katanac na bravu stavljen je najpre na “Adrijatik”, “Monokl”, “Klub M”, “Mihajlovac”, a na kraju zabravljen je i najpoznatiji diskać na Tašmajdanu “Cepelin”, u februaru 1980.godine.

Svi malo upućeniji znali su da su diskoteke jedan od najpopularnijih vidova zabave mladih. Većina su, ustvari, bili improvizovani diskaći u fakultetskim klubovima ili prostorijama mesnih zajednica. Ali, mladi su ih rado posećivali.

Deset godina je supermoderna diskoteka “Cepelin” zabavljala beogradsku omladinu, a dve-tri godine kasnije na vrhuncu slave, imala je više od 10.000 punopravnih članova koji su punili prostorije i u popodnevnoj i u noćnoj smeni.

Tu su se organizovale i matine igranke četiri puta nedeljno, a to je bilo i jedino mesto u gradu gde su oni od 15 ili 16 godina mogli da se izigraju, a da ne zakasne na večeru.

Popularni “Cep” je preživeo mnoge gužve, video najpopularnije face svih mogućih klubova poznatih, zalečio rane od brojnih tuča, jedva se iščupao iz afere sa drogom, i onda je, kažu, bilo dosta.

Žalosno je bilo, međutim, da je metropola koja je osamdesetih imala velike turističke ambicije dozvolila zatvaranje jednog ovakvog kluba.

Ono nije bilo transparentno, već se o tome mesecima šuškalo, da bi se na kraju i dogodilo.

“Tašmajdan” naime svojim podstanarima, malom kolektivu “Cepelina” (u okviru Ugostiteljske radne organizacije Stadion) oko pola godine nije želeo da obnovi ugovor. Jasno je bilo da visina stanarine nije bila kamen spoticanja, već su stanodavci otkaz obrazlagali zahtevima policije, mesne zajednice i Pete gimnazije.

Dragan Jovanović, vlasnik “Cepelina” tvrdio je da mu se niko nije obraćao tim povodom pismenim žalbama, a ni “Tašmajdan” im nije pokazao nijedan papir iz koga se vidi da neko zahteva njihovo zatvaranje.

Građani Mesne zajednice i profesori Pete beogradske gimnazije insistirali su da se leglo “alkoholizma, droge i nemorala” zatvori. U Mesnoj zajednici su naglašavali da su “zbog tog kluba mnoga naša deca posrnula”, pa su tražili od opštine da se tu otvori mlečni restoran ili neka društvena prostorija za omladinu sa njihove teritorije.

– Naši građani ne smeju ni da prošetaju pored disko kluba u večernjim satima, a da ih pritom posetioci ne sačekaju i zasipaju psovkama i pogrdama, pa i fizičkim napadima – govorio je Savo Rončević, predsednik Izvršnog saveta Mesne zajednice “Tašmajdan”. – Zbog mnogobrojnih prijava građana i čuvari reda su imali pune ruke posla. Zgrade oko diskoteke služile su kao nužnici, bilo je sijaset bahatih i pijanih mladića, a i sumnji da se se događale i neke vrlo sumnjive rabote.

Profesori Pete gimnazije su se žalili da su siledžije i narkomani iz kluba maltretirali učenike i profesore zbog čega je njihova vaspitno-obrazovna uloga bila ozbiljno ugrožena. Bilo je, kažu, tamo duvanja lepka, žicarenja para, krađa, tuča, a ni policijske racije nisu bile retka pojava.

– Smatramo da smo nam zbog “Cepelina” u većoj meri ugroženi i fizički i mentalno – govorila je Lenka Pešić, direktorka škole. – Odavno je poznato da je ovo mesto okupljanja mladih delikvenata, siledžija i narkomana.

Jedan omladinski funkcioner onog vremena, osnivač diskoteke u svojoj mesnoj zajednici, što je bio čest slučaj u ono vreme, govorio je za “Politiku”, da su imali muke da privole “stare” za dozvolu da tri puta nedeljno provedu uz ploče tri sata u omladinskim prostorijama.

– Ne shvataju da od toga zavisi uspeh i drugih akcija. Ako mladima ne pružiš nešto što vole i što im je blisko, ne možeš ih okupiti ni na proslavu svog rođendana. Okolni stanari su već počeli da se žale zbog gužve i galame, ali po toj logici trebalo bi da protestuju i protiv autobuske stanice, i tamo je gužva i galama – rekao je on.

Sa odlukom o zatvaranju “Cepelina” saglasilo se i Predsedništvo OK SSRN Palilule. Oni su se zalagali da prostor disko kluba i dalje koristi za potrebe omladine Palilule i čitavog grada.

Nepisana pravila ponašanja i oblačenja pod lajt šouom bili su konačan raskid sa kulturom zabave starijih generacija, a oni im to očigledno nisu oprostili. Egoizam starijih, ipak, je bio na prvom mestu.

Ipak, nije potrajalo mnogo, a neke više sile od gimnazije i mesne zajednice odlučile su da diskoteka bude ponovo otvorena, jedino sa drugim nazivom. U beogradsku istoriju osamdesetih ući će pod novim imenom – “Taš klub”.