Plač dug čak 150 kilometara: dete ispraznilo voz do Beograda

Svašta se u vozovima od kada su počeli da klaparaju šinama dešavalo, a bogme dešava i danas, ali jedan neverovatan događaj iz voza prepričavao se dugo u beogradskoj čaršiji.

I teško da se ikada igde nešto slično ponovilo.

Sigurno je bivalo situacija koje su vodile ka ovome, ali… da dete preplače 150 kilometara, da bukvalno ni sekunde ne ućuti, da… Ma, što da nabrajamo, kad je lepše da napišemo šta se to dešavala rane jeseni 1938, pre tačno 90 godina. Šta je bilo to čemu su se jedni čudili, drugi bunili, treći smejali…?

Vozovi su oduvek bili pokretne pozornice za razne ljudske sudbine, čudne susrete, neobična dešavanja.

Ipak, ono što se zbilo na putovanju od Vinkovaca do Beograda moralo se naći na stupcima štampe, ako ni zbog čega drugo do svojevrsne bizarnosti.

Bukvalno od piska lokomotive i laganog zahuktavanja kompozicije koja se vukla iz vinkovačke stanice, jedno dete je počelo da plače. I to nije bio obično dečje kmečanje koje se uz malo ljuljuškanja u majčinom krilu smiri. Bio je to neprekidni, zaglušujući plač, kadkad i nesnosna vriska. I tako svaki pedalj tih 150 kilometara.

Satima je to trajalo, dete ni na sekundu nije ućutalo, a što je najzanimljivije – uopšte nije naposletku promuklo!

Napunio se kupe. Čak osamnaest duša u njemu se našlo na putu ka prestonici. Neki stajali zbijeni, drugi sedeli na drvenim klupama… Treća je to klasa. I sve su pokušavali ne bi li utišali dete. Vadili su iz kofera i džepova neke sitne kao poklončiće, zveckali ključevima…

Dete bi prihvatilo sve što su mu davali, ali bi plač postajao još jači. Čak su našli u jednom od vagona i lekara, uvereni da detetu nešto ozbiljno fali.

Doktor ga je pregledao i mirno konstatovao da je dete potpuno zdravo, da mu je jednostavno došlo da plače i da tu ni Bog ne može da pomogne.

Tada je nastala bežanija! Bukvalno. Neki su uši zapušili vatom, ali ni to nije pomagalo protiv prodornog zvuka. Do Zemuna ih je u kupeu ostalo samo sedmoro.

Ne, niko nije napustio voz na nekoj usputnoj stanici, već su pobegli u hodnike čak i boljih vagona, a kondukteri su im, uverivši se u ozbiljnost situacije, dozvolili da se u njima i zadrže. U Zemunu su još trojica putnika na ivici nervnog sloma pokupila svoje kofere.

Na beogradsku železničku stanicu, uz majku i dete, stigla su svega tri heroja.

stina, umorna od svega, ali su odabrali da istrpe i da sede na drvenim klupama, nego da se guraju po uskim hodnicima.

I gle čuda – baš u trenutku kada su kočnice zaškripali i voz se konačno zaustavio – dete je ućutalo.

Kažemo vam, svašta se dešava na šinama, ali ovako štogod – teško da ste ikad čuli.