U subotu, tačno u tri sata po podne, na mestu gde se danas uzdiže stadion “Rajko Mitić”, počela je jedna od najneobičnijih trka koju je Beograd ikada video.
Desetorica muškaraca u sportskim odelima raznih boja i stilova stala su 27. oktobra 1928. na startnu liniju atletske staze oko fudbalskog terena SK “Jugoslavija” i počeli nakon znaka sudije – da hodaju. I to su radili naredna puna 24 sata bez prestanka!
Malo ko danas zna da se te jeseni održalo prvo beogradsko takmičenje u forsiranom hodanju.
Imalo je ta utrka i svoje zvezde. Iskusni Karadek iz Francuske, svestan svog renomea, smeškao se gledajući mlade, entuzijastične Beograđane kako staju pored njega na crti. Ni slutuio nije svoj težak poraz.
Takmičari su krenuli običnim, laganim korakom, da bi posle nekoliko krugova prešli u srednji tempo. Sve je delovalo kao lagana rekreacija do nekih osam sati. Tada se izdvojila beogradska trojka – Cvitanović, Nikolić i Jovanović. Žurnim koracima su preuzeli vođstvo.
Prava kriza nastupila je posle jedanaest sati uveče. Bili su gladni i željni sna.
Prvi znaci jake iscrpljenosti videli su se na licu Cvitanovića, koji je ubrzo i odustao. Stazu je pre svitanja napustila još polovina prijavljenih, ostavljajući u trci samo četvoricu najupornijih.
Duga beogradska noć donela je monotoniju koračanja u krug, prekinutu jednom gotovo komičnom situacijom. Karadek je počeo glasno da se buni. Ne protiv organizatora niti uslova na stazi, već zbog toga što su njegovi beogradski konkurenti išli suviše brzo!
Do pola noći, Mija Jovanović je već ostavio sve rivale 15 krugova iza sebe. Jesenji povetarac koji je dunuo u zoru donekle je dao dozu osveženja hodačima, ali kako je nedeljno jutro odmicalo, umor je postajao nepodnošljiv.
Francuz je bio toliko iznuren da se po stazi jedva micao. Tačno u 11 časova pre podne, odustao je. U tom trenutku Jovanović mu je bežao za čitavih 30 krugova! Na atletskoj stazi od 400 metara, to je značilo da je imao punih 12 kilometara prednosti nad, pokazalo se, ipak umišljenom zvezdom.
Da bi stigao do konačne pobede i izdržao puna 24 sata na nogama, Mija je morao da pređe oko 120 kilometara, što iznosi neverovatnih 300 krugova oko igrališta “Jugoslavije”.
Te nedelje je već od jutra bivalo sve više publike. Pročulo se da tamo neki sportisti učestvuju u ultramaratonu, da su na ivici snaga i da im je potrebna podrška. U rano popodne na tribinama uveliko nije bilo slobodnog mesta.
Iako je organizacija imala dosta propusta, uspeh je bio nesporan. Mija Jovanović je osvojio prvo mesto, drugi je bio Radenko Stevović, a treći Vlajko Nikolić.
A onda je usledio detalj koji najbolje svedoči o duhu tadašnjih sportista. Nakon što su 24 sata lomili tela forsiranim hodanjem, Jovanović, Stevović i Nikolić su svoj poslednji krug oko terena – istrčali.
Tek nakon tog završnog sprinta, potpuno isceđeni, legli su na stazu, a lekari koji su bili sve vreme bili na stadionu su im pritrčali ne bi li im pomogli u oporavku.
Današnji stadion u Ljutice Bogdana pamti na desetine istorijskih fudbalskih mečeva, ali retko ko zna da su oktobarskog vikenda 1928. baš na tom mestu beogradski mladići pobedili evropskog favorita i sprintom završili pešačku trku u hodanju dugu ekstremnih – 120 kilometara!
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
