Beograd, 8. oktobar 1933. U dvorani “Kasine” na Terazijama jedva da je bilo slobodnog mesta. Više od 1.100 ljudi tiskalo se ne bi li zauzeli što bolju poziciju da gledaju spektakl koji je danima najavljivan.
Vazduh je bio toliko nabijen duvanskim dimom da se jedva video ring. Ušlo je to veče u istoriju prestoničkog boksa. Veče kada su ukrstili rukavice beogradski miljenik Vili Hiber i italijanski šampion Mario Dobrec.
Danas, eto bezmalo vek kasnije, prizori te borbe deluju neverovatno – prepuna dvorana, publika naoštrena ništa manje od samih boksera.
– Najveći boks-meč koji je ikada priređen u Beogradu – pisala je tadašnja štampa, a novinari zaista nisu preterivali.
Mario Dobrec, rođen u tada italijanskom gradu Fiume, danas Rijeka u Hrvatskoj, u ring je ušao sa reputacijom vrhunskog borca koji je na svim borilištima na kojima se pojavio, a u profi rangu bilo ih je 39 – u 12 pobedio nokautom.
Besprekorno očešljane kose i ozbiljnim licem, Dobrec je odisao hladnokrvnošću kakvu beogradska publika retko da je imala prilike da vidi.
Nasuprot njemu, Vili Hiber, momak iz Sremske Mitrovice koji je karijeru gradio u Berlinu, izašao je među užad “veoma bled”. Bio je svestan da stoji pred najtežim zadatkom u svojoj sportskoj karijeri. Od 53 profesionalna meča tokom karijere, pazi sad, i on je 12 završio nokautom.
Prva runda odmah je pokazala hijerarhiju. Dobrec je krenuo u ofanzivu i Hiber je bio primoran da izdrži seriju udaraca.
U četvrtoj rundi Italijan šalje suparnika na pod! Svi u “Kasini” su zanemeli. Ali Hiber se odmah podigao. Ostatak fajta protekao je u znaku Dobrecove nadmoći, mada se Hiber časno branio i u finišu uspeo da pogodi protivnika sa nekoliko direkta u lice.
Sudija Kustudić na kraju je uvis podigao Mariovu ruku. Pobedio je na poene, a Beograđani su ga nagradili ogromnim aplauzom. Ništa manje ni svoga favorita.
– Ovaj Dobrec prava je balerina. Njegove noge gotovo ne dodiruju pod – kazao je jedan gospodin na izlasku vrteći glavom.
Najlepši deo te oktobarske noći odigrao se zapravo posle borbe. U svlačionici, Dobrec je veoma raspoložen poručio novinarima:
– Vili Hiber je odličan bokser, samo treba da više obrati pažnju na laku atletiku. Zatim, on mnogo greši što za vreme borbe okreće leđa.
Nije to bila uobražena kritika, već savet džentlmena, što je potvrdio i Hiber, dok je je sedeo okružen prijateljima. Njegov odgovor danas zvuči kao najčistija definicija sportskog duha:
– Dobrec je pobedio zasluženo. On je zbilja velika klasa i veliki džentlmen u borbi. Od njega sam za ovo pola sata borbe mnogo naučio.
Njihov meč nije bio samo okršaj dvojice veoma boksera, već deo sveprisutne estetike ondašnjeg Beograda kada je taj sport bio u samom vrhu. Ni posle Drugog svetskog rata nije splasnula njegova popularnost.
A priča o dva velikana tridesetih, ustvari, ne pripada prošlosti. Ona je povezica dve epohe.
E, da… Vili je o klin rukavice okačio u avgustu 1939, a Mario godinu ranije. Čisto da se zabeleži.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
