“Bezbrižno spavanje na klupi u parku” ili – crna senka belog grada

Znate onaj dobar stari mit: U vreme SFRJ mogli ste da spavate na klupi u parku! Sve je bilo apsolutno bezbedno!

A da li je baš zaista bilo tako? Sudeći po izveštajima koji su se pojavljivali u tadašnjoj štampi – nije. Pa kako je onda nastao takav mit? Ne znamo ali kad pogledamo šta se sve govorilo o bezbednosti i kriminalu u nekadašnjem Beogradu, moguće je da je mit o bezbrižnom spavanju na klupi u parku mogao da smisli samo neki šaljivdžija. Jer…

“Zar Beograd mora da ima siledžije, mangupe, obijače, narkomane, lopove, ‘pozajmljivače’, prostitutke? Mora! Ni jedan velegrad u ovom veku nije uspeo da zbriše to obeležje savremenosti, ma koliko se borio, ma kakvu službu imao. Često je baš to podzemlje žalostan aršin za merenje veličine neke metropole, naročito njenog napretka, uzdizanja, širenja“, pisali su zabrinuti novinari “Politike” 1970. godine.

Nije bilo lako u to vreme uvesti čitaoce u, kako je to novinar lepo opisao “crnu senku belog grada”.

Jedan feljton koji je te godine objavljivan otkrivao je građanima tadašnjeg Beograda mnogo neprijatnih, iznenađujućih i uznemirujućih detalja o beogradskom podzemlju.

Za razliku od današnjeg vremena, ondašnji stanovnici bi se ozbiljno nasmejali na pomen “mirnog spavanja na klupi u parku”.

U modi su bile provalne krađe. Bilo je onih kojima su sefovi bili omiljeni plen. I taj “zanat” ima svoju “slavnu” istoriju. Pre Drugog svetskog rata u državi u kojoj se cenila privatna imovina i razvijalo bankarstvo formirala se grupica veoma iskusnih lopova, koji su koristili jednostavne, a ubitačne sprave da razvale svaku kasu!

Vreme je prošlo, ti su ljudi ostareli ili umrli. Mnogi su godinama robijali. Ali, jedan je “vaskrsao” u socijalizmu!

U pitanju je bio jedan Slovenac, koji je zaboravljen davne 1936. godine kada je zbog velike krađe u Beču poslat na dugogodišnju robiju. Prošao je i ubitačni rat, Evropa se promenila, a Slovenac je ležao u zatvoru! Da bi se vratio u Beograd… Jedan inspektor otkrio je da je ovaj čovek, koji je više vremena proveo u zatvoru nego na slobodi bio star, iznemogao, nesrećan. Ali ipak, imao je u sebi to – želju da dođe do neke nove čelične kase.

Pošto je svoju “karijeru” tada već završio (u vreme pisanja teksta bio je još živ i na slobodi), Slovenac je do detalja opisao svoj alat zvani “praseća noga”.

“To je čelična poluga podešena za rukovat na čijem se vrhu nalaze dva paralelna, malo iskrivljena sečiva, veoma oštra i jaka. Na prvi pogled, totalno primitivna alatka, nikada pažljivo obrađena , niti uglađena, nego grubo istesana, ali od najtvrđeg mogućeg čelika. Na dršku ‘praseće noge’ obijač je obično stavljao jaku gvozdenu cev da bi produžio polugu i, po fizičkom zakonu, pojačao njenu moć“, objašnjeno je do detalja u novinama.

Jedan zašiljeni kraj gurne se u bravu, a potom se čistom silom čelik seče kao od šale. Ovaj stari pronalazak je u to doba zadavao grdne muke evropskim kriminalistima i bankarima.

Druga poznata alatka bila je “balerina“, koja podseća na dečju vrtešku, a prodire u čelik kao od šale.

Zanimljiva je bila i priča o “čoveku s pisaćom mašinom”.

Dok su se inspektori mučili da razotkriju pljačku “Lastine” stanice u Beogradu, iz koje je nestala basnoslovna suma novca, gradom Barom šetao se čudan momak.

Nije delovao zlonamerno ni opasno, ali je privlačio pažnju pričom da je novinar i noseći svoju mašinu za pisanje. Živeo je u hotelu, kupovao finu tehniku i dopao u ruke milicionerima… Brzo se razotkrilo ko je i šta je. Povratnik iz zatvora i aktivan provalnik, naravno.

Zanimljivo je da se u feljtonu spominjala otvorenost Evrope i Jugoslavije i jednostavni prelasci granice. Ispod jedne fotografije sa beogradske železničke stanice stoji potpis: “Danas je Evropa toliko otvorena da i kriminalci njom krstare kao turisti”