Sevdah, brizle i “damen kapele”: prolećna groznica beogradskih kafana

Dok se majsko sunce 1936. godine polako povlačilo za obrise beogradskih krovova, grad bi utonuo u specifičan žamor koji se mogao čuti samo u blizini njegovih kafana.

Bilo je to vreme kada se prestiž merio lepotom pesme, ispijenim vinom i mirisom roštilja koji se širio niz kaldrmu.

Voleli su oduvek Beograđani takav provod, voleli su i gosti prestonice, a kafedžije su se dovijale na sve načine kako da ih privuku baš za svoje stolove.

Zato su sve novine imale poseban deo na svojim stranama rezervisan za po nekoliko rečenica u kojima su opisivane ponude čuvenih kafana ponaosob, a vlasnici su se utrkivali da iznesu “ekskluzivne ponude” pre svega hvaleći se imenima muzikanata i pevaljki. 

U srcu grada, na Terazijama 27, “Uroševa pivnica” bila je nezaobilazna stanica za istinske gurmane. Tamo je goste dočekivao čuveni Šandor Radu sa svojim orkestrom, dok su se na astale iznosili savršeno pečeni ćevapčići i specijaliteti kojima se danas samo retki dive: beli bubrezi, brizle, jagnjeća crevca. Znalo se da gladan gost ne može dugo uživati u muzici, pa su akcenat stavljali na raznovrsnost mezeluka koji su pratili rashlađena pića.

Samo koju ulicu dalje, “Kod Nove skupštine” u Kosovskoj 35, ugostitelj Pane Ninković mamio je Beograđane “premijerama“. Prvi put su u Beogradu i to baš kod njega te 1936. pevale Vera Spasić i Zorica Dimitrijević Mostarka, donoseći duh sevdaha uz pratnju Branka Spasića.

U to vreme, titula “kralja sevdaha” bila je stvar prestiža, a ponosno ju je nosio Nikola Stojković u kafani “Orač“, gde je nastupao uz plejadu lokalnih zvezda poput Mice Vasiljević ali i likova zanimljivih umetničkih imena – Kajče “od Bumsa”, mala Pepica, Zemunka.

Poseban šarm kasnim prolećnim večerima davale su takozvane “damen kapele” – ženski orkestri koji su bili oličenje otmenosti i zabave. U kafani “Morava“, na Starom smederevskom đermu, Paula Renošetić je vodila ansambl u kojem su zvezde bile Slavka Sarajlika i Ruža Bosanka, a svirao je i prvak države “na harmunici” za 1936. Boža Stanojević.

Ništa manje atraktivno nije bilo ni u hotelu i bašti “Solun” kod železničke stanice. Tamo su, uz zvuke harmonike čuvenog Ike Zvonceta Čačanina, pevale Danče Rumunka i Šarlota Bebi, a umorni putnici su mogli i da prenoće u čistim sobama za svega 20 do 25 dinara.

Ugostitelji su se utrkivali u svemu. Dok je restoran “Takovo” sredu i petak rezervisao za riblju čorbu i posne specijalitete, jedan diskretni restoran u Brijanovoj ulici broj 3 svoju kampanju je gradio na zdravlju i kvalitetu, ističući da se kod njih kuva isključivo na najfinijem zejtinu i puteru.

S druge strane, kafana “Vračar” nudila je moderniji pristup – spoj restorana i bioskopa sa “velikim veselim besplatnim večerima” uz filmske žurnale.

U “Bajlonovoj pivari” na uglu Cetinjske i Skadarske, tražila se stolica više za uživanje uz orkestar Vlade Stankovića i Beograđanima omiljenog pevača Miku Krivošiju.

Svaki novinski oglas iz tog vremena, a bivalo ih je ponajviše pred petak i vikend, odisao je istom željom – uveriti gosta da je baš u toj i toj kafani piće najhladnije, muzika najsetnija, a roštilj najbogatiji.

Danas, decenijama kasnije, oglasi su se preselili na ekrane telefona. Ipak, osnovni beogradski instinkt ostao je nepromenjen, jer i dalje se traga za onim jednim mestom gde je hrana domaća, gde muzika pogađa pravo u srce i gde se, baš kao i 1936. godine, u kafani ostaje do prvih jutarnjih zraka sunca. Bar vikendom.