Vrste koje je progutao razvoj

Intenzivnim razvojem nakon Prvog svetskog rata, od 1919. godine, Beograd je brzo menjao svoju fizionomiju.

Ono čega je juče bilo, danas više nema, a ono što je danas već sutra je postajalo prošlost… Širio se, u sebe uvlačio nekada daleka sela, primao razne likove i ličnosti iz unutrašnjosti, uzdizao se u visine zaklanjajući kućerke oblakoderima. 

U svemu tome javnosti je bilo veoma zanimljivo, recimo 1935. godine, da se uporedi šta je nestalo za tri decenije. Voleli su da sede Beograđani u kafanama i da se s nostalgijom prisećaju svega onoga što se ranije dalo videti po varoškim ulicama.

Beograd je do tada već poprimio odlike i obrise grada sa svim bogatstvom moderne arhitekture i potrebama savremenog života. A tome je umnogome doprinelo uvođenje strogih sanitarnih mera i higijene u najširem mogućem značenju te reči.

Neminovno je bilo da se menjaju i uklanjaju određena zanimanja, čak i folklorni elementi, a određeni pojmovi dobijali su sasvim drugačija značenja.

Raskrstilo se sa uličnom prodajom hrane, više nisu šetali salepdžije i prodavci škembića kao 1905, one godine koja je uzeta za zanimljivo poređenje. Svi koji su želeli da opstanu morali su da otvore radnje i da tamo služe mušterije.

I šta su sve te 1935. Beograđani uočili da više nemaju ili da ubrzano nestaje sa gradske društvene mape, da se više nikad ne vrati… Koje delove života je velika socijalna revolucija početkom 20. veka odnela u zaborav ili nostalgično sećanje?

1. Seljanka iz Kumodraža: Njena pojava je egzistirala i 1935. Mogla se videti na ulicima sa obramicama natovarenim životnim namirnicama kako ih nosi na pijacu. Izmenjena je bila nešto njena nošnja, ali ne preterano.

2. Seljak iz okoline Beograda: I on je i dalje bio prisutan u životu prestonice, ali se vizuelno znatno promenio. Stare opanke je zamenio novim modelima – šiljkanima, skinuo je šubaru i nakrivio šajkaču, a poneki i šešir. Više nije dolazio u Beograd držeći ruke na leđima, već je postao poslovan, dovlačio je sve što bi moglo da se proda.

3. Devojke iz sela Slanaca: Sa promenama na vašarima u vreme crkvenih slava one su, iako su verno čuvale tradiciju, ipak menjale svoj izgled, pa su ogrlice sa dukatima postale retkost, a opanke su zamenile ponajviše cipelama.

4. Škemberi: Više nisu prodavali mezeluke javno na ulicama idući od kafane do kafane, već isključivo u svojim radnjama.

5. Bozadžije: Sa kantama na ulicama su mogli da se vide samo na krajnjoj periferiji te 1935, a tri decenije ranije bilo ih je posvuda u Beogradu. Ostali su i pored kapija trkališta i fudbalskih stadiona, tamo gde su se tiskala deca. Gradske bozadžije su otvorile prodavnice orijentalnih proizvoda, koje su u prestonici postale veoma česte.

6. Prodavci kiselog mleka: Sasvim su nestali sa ulica, a Beograd su ispunili objekti za prodaju mlečnih proizvoda koji su bile po svim tada važećim higijenskim uslovima.

7. Mlekadžije: Njihovo pominjanje se nadovezuje na prethodni tip nekadašnjih uličnih prodavaca. I one su modernizovane, a mleko je raznošeno po domovima na posebnim čezama i u kantama koje su podlegale stalnoj konortoli.

8. Nosači: Bez njih se nije moglo ni tridesetih niti početkom veka, ali nisu više nosili teret na leđima već su skoro svi bili u jednoobraznim plavim uniformama i svaki je imao svoj broj, a nabavili su i kolica. Uglavnom su bili iz Dalmacije i Bosne.

9. Testeraši: Nekada isključivo Arnauti. Ali su ih masovno odmenile testere na motor. Međutim, u tom međuratnom periodu ipak su i dalje viđani kako obilaze domove po varoši u potrazi za poslom.

10. Buregdžije: Ni oni više burek nisu raznosili po ulicama, već su morali da otvore buregdžinice, koje su bile izuzetno posećene. A i sanitarnim ispektorima je bilo lakše da provere higijenu pri pravljenju vrućeg bureka.

11. Pismonoše: I oni su izmenili uniforme, a što je bilo mnogo važnije – postali su tačniji.

12. Raznosači novina: Ostali su isti kao trideset godina ranije, samo ih je bilo mnogo više jer je i novina a i stanovnika prestonice bilo više. Vikali su i trčali ulicama baš kao i u starom Beogradu.

13. Šinteri: Ni oni se nisu izmenili. Grad se umnogome proširio, bivalo je sve više pasa lutalica, a oni su ih na isti način hvatali kao svih prethodnih godina i vozili kroz varoš u malim šinterskim kolima.

14. Polivači ulica: E, oni su se baš modernizovali. I postali su perači! Od Beogradske opštine dobili su savremena vozila, ali i tramvaje za pranje ulica, uz mogućnost da koriste velike količine vode iz gradske vodovne mreže.

15. Furundžije: Sredinom tridesetih postali su samo proizvođači i prodavci hleba. Tek ponegde po obodima grada moglo se kod njih još videti na panju pečeno prase ili jagnje, burek i škembići. Nekada je to bilo koncentrisan posao koji su držale furundžije, a onda je nastalo više profesija koje su se pojavljivale i docnije.

16. Pijačni dan: Zadržano je samo ime, a način na koji su seljani dovlačili robu, stoku i živinu je značajno izmenjen. Više nije moglo da se vidi kako u čoporima svinje dogone beogradskim ulicama. Do pijace su ih prevozili u prikolicama posebnih automobila, baš kao i živinu onu iz Jagodine ili guske iz sremskih sela.

17. Žandarmi: Promenili i uniformu i izgled. Potpuno je nestao predratni dobroćudni žandar, brkat i pomalo spor. Postali su ozbiljni, zategnuti, i veoma upoznati sa pravilima službe.

18. Salebdžije: Prodavci zimskog turskog toplog napitka salepa koji su ranom zorom vikali niz ulicu su iščezli.

19. Prodavci purenjaka: Sklonjeni su sa prometnih trgova i glavnih ulica, viđani su oko železničke stanice, na pristaništu i po periferiji. Morali su da nose bele čiste kecelje i da njihova roba bude dotupna sanitarnoj kontroli.

Ovo su bili najkarakterističniji tipovi profesija, pojmova i ličnosti, analiziranih po njihovom bitisanju 1905. i 1935. I u naredne tri decenije su neki nestali, neki izmenjeni totalno, a neki su se i vratili na ulice poput prodavaca purenjaka, a sa njima i prodavci pečenog kestenja.

Bilo je, eto, zanimljivo da se komentariše i omladini priča kako je sve nekada drugačije funkcionisalo, baš kao nama danas dok ubeđujemo decu da mobilni telefon nije odvajkada i da se koristio do pre samo 30 godina isključivo fiksni, da su postojale bombondžije, posvuda krojači elegantnih odela i haljina ili uglađeni policajci koji su regulisali saobraćaj na promentnim raskrnicama i kao takvi bili atrakcija ovog grada, naprimer.