Gde je nestala beogradska “jedinica“?
Ovaj nedostatak u numeraciji linija gradskog prevoza kao da oličava burnu beogradsku istoriju – i u ratu i u miru neke stvari nestajale su preko noći, a onda je taj nedostatak ostavljen da čeka neko bolje vreme… Nedostatak linije 1 je samo jedna od davnih “rupa” Beograda o kojoj više ni ne mislimo.
Ali, nedostatak “jedinice” nije baš potpuno zaboravljena tema: pre nekoliko godina je izneta ideja o povratku linije 1, tradicionalnog beogradskog tramvaja, i kako joj oznaka kaže – prve linije gradskog prevoza ikad na našim prostorima!
Ipak, negde je “zapelo”. Od Slavije do Kališa može, doduše, da se stigne “dvojkom”, i to ne samo tramvajem ukrug, već i direktno električnim autobusom “EKO 2”. Ali – zašto ne tramvajem broj 1, koji bi, kao i u svakom evropskom gradu sa dugom tradicijom tramvajskog prevoza, prolazio kroz staro gradsko jezgro, kroz srce grada, ako treba i među pešacima koji bi se sklanjali čim bi čuli zvono?
Inače, sve do 1946. godine jedinica je ulazila i u sam park Kalemegdan, gde se okretala, kod Paviljona “Cvijeta Zuzorić”.
Mnogi su saglasni da je ukidanjem tramvaja na Terazijama nakon Drugog svetskog rata Beogradu naneta nenadoknadiva šteta u sistemu gradskog prevoza, naročito s obzirom na to da mi nemamo metro.
Istina, u vreme kada je ovaj potez učinjen, tramvaj se smatrao ne samo kod nas, već i u zemljama Zapadne Evrope prevaziđenim vidom prevoza.
Priča se da su, na primer, Subotičani sedamdesetih izbegavali klackava šinska vozila i prednost davali autobusima. Tek u poslednje dve decenije tramvaji doživljavaju veliki “come back” u Zapadnoj Evropi.
Ali, Beograd se, izgleda, još koleba da li treba da vrati svoju najstariju liniju, koja je simbol njegovog razvoja, širenja i preoblikovanja u metropolu.
Beograd je u jednom trenutku čak imao i autobus sa brojem 1. To je bila predratna konkurencija tramvajima, ali i prilika da se gradski prevoz bez izgradnje šina uvede i u naselja današnjeg Vračara.
Tako je Kotež-Neimar, kraj koji danas ima samo minibus broj 24, pre rata imao i autobus do Kalemegdana. To je bilo još u vreme kada su autobusi bili neverovatna novotarija, ali ne baš bezbedno sredstvo prevoza.
Ko zna kako su majstori savladavali vračarske uspone, puni putnika sekli krivine, gibali se, i, konačno, izašli na aveniju, današnju Ulicu kralja Milana, koja je vodila pravo ka Terazijama.
Trolejbus je bio naslednik ove autobuske linije, pa se ne može reći da je tramvaj 1 zamenjen trolejbusom 1, već da je tramvaj, praktično, odbačen. Autobus je samo dobio “trole” i predstavljao novo čudo tehnike koje je svojom pojavom ukazalo da je i na ulici, baš kao i u društvu, došlo do velike promene.
Možda je preterano povezivati revoluciju i javni prevoz, ali neke veze u slučaju “jedinice” definitivno postoje.
Trole su najpre išle samo do Slavije, a kasnije su produžene kroz Vračar. Umesto jedne imali smo dve linije koje su se razlikovale po smeru kretanja (1 i 1A), da bi uskoro dobile brojeve 1 i 11.
Potom se mreža širila, pa smo dobili trole 12, 13, 14, 15 i 16. Međutim, sve su one, osim jedanaestice, bile ukinute sedamdesetih godina.
Trolejbuska linija 11 postaje potom 22. Pre nekoliko godina ova linija je skraćena i povezuje Slaviju i Kruševačku.
Treba podsetiti i da je tramvajska linija 1 bila uvedena ponovo u jednom trenutku, krajem sedamdesetih, daleko posle ukidanja stare “jedinice”.
Bila je to neka vrsta “uljeza“. Ona je povezivala Rakovicu i Kalemegdan, pa sem jedne tačke na kojoj bi se sekla sa starom jedinicom, ova “socijalistička” jedinica nije imala nikakve veze sa svojom “imenjakinjom”.
Nestala je tiho i bez pompe početkom devedesetih, i od tada Beograd nema nikakav trag, a kamoli funkcionalnu verziju, svoje prve i najstarije linije…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
