Genije urbanizma bunio se još 1938. protiv pruge koja je opasala Beograd

Pruga oko Kalemegdana više ne postoji – to je sada slobodan prostor na kome niče linijski park.

Ali, neobično je to da jedna prestonica na obali dve reke svoje priobalje može dostojno da uredi tek u trećoj deceniji dvadesetog veka. Nije tako moralo da bude.

Niti je pruga od početka razvoja železnice gušila Beograd. Isprečila se mnogo decenija nakon što je prvi voz protutnjao nad Savom i to u vreme kada su evropski gradovi uveliko shvatili kakva je blagodet živeti sa rekom.

Beograđani su čitav vek samo na razglednicama mogli da gledaju kako to rade komšije – da uživaju u prizorima budimpeštanskog keja ili da se, pak, dive obalama Sene u Parizu, da zamišljaju lepote Dunava u Beču i da, makar na fotografijama, dožive berlinske mostove. Čak dve reke bile su nam pred nosom ali je neko nekada odlučio da je kolosek bitniji.

Beograd je, tako, “pobegao” na greben, podalje od rampi, utovarnih stanica, magacina, skretnica…

Tuneli, kakvi danas postoje u okviru železničkog čvora, ispod Vračara i Dedinja, mogli su da se urade i pre rata, bilo je to i planirano, ali ovako je bilo lakše…

I to nije urađeno bez žestokog intelektualnog otpora, što se moglo videti i u novinskom tekstu koji je januara 1938. godine objavilo “Vreme”. Pruga oko Kalemegdana i propuštena prilika da se Beograd spusti na reke kritikovana je oštrim rečima.

“Sa svojom gordom citadelom, koju grle dve ogromne reke, Beograd pravi duboku i veličanstvenu impresiju na gledaoca.  Nema nijedne varoši na svetu prema kojoj je priroda bila izdašnija, nego što je bila prema našoj lepoj i slavnoj prestonici. Po svome položaju, Beograd je, van svake sumnje, najlepše položena varoš na svetu. Taj tako dragoceni dar prirode rešili su ljudi da upropaste i za sva vremena unakaze”, pisao je veliki genije srpske arhitekture, Milutin Borisavljević, diplomac znamenite pariske Sorbone.

Kritikovao je urbanizam u našem gradu generalno, pa optužio i čitav naš narod sposoban za mnogo toga, ali i da za estetiku još nije bio dorastao.

“Sad su ljudi naumili da učine najgore. Rešili su da Beograd opašu trostrukim železničkim kolosekom kojim će tutnjati i dimiti oko pedeset vozova dnevno. To će biti strašna slika jedne varoši koju više nećemo moći videti od gustih i crnih oblaka dima i koji će ličiti na neku ogromnu železničku stanicu...”, pisao je dalje.

Srećom, kolosek nije bio trostruki, a verovatno je da nikada oko Kalemegdana nije prošlo 50 vozova dnevno.

Uprkos tome, ostali smo odsečeni od reka...

“Ono što mene čudi, to je da je ovaj ceo posao mogao biti svršen i sankcionisan bez učešća arhitekta, urbanista i estetičara. Jer, da je njih neko konsultovao, ovaj neoprostivi greh, ovaj atentat protiv Beograda, ovaj zločin estetički ne bi mogao biti učinjen“

Niko za kritike nije mario. Prvo se podigla Beton hala.

“Ispod Kalemegdana to čudovište je počelo već da se pomalja… Tu su usta kratkog tunela (oko 360 m.) koji je zasad nad zemljom, a koji će, docnije, biti sravnjen u visini tramvajskih šina Karađorđeve ulice. Ispred i iza tog kratkog tunela pruga će biti otvorena. Na ovom najosetljivijem delu Beograda, tj. na ušću u taj tunel podiže se jedno drugo čudovište; to su carinski magacini, postavljeni zato da bi zajedno sa ovom tunelskom tupetinom, još više doprineli unakaživanju ovog najlepšeg dela Beograda.”

U tekstu se jasno vidi da je postojao otpor intelektualaca, ali da on očito nije uspeo da pokoleba tadašnje vlasti u svojoj nameri da prugom opašu ceo grad.

“Pravedno je odati sve priznanje inž. g. Ranislavu Avramoviću koji je zadužio našu prestonicu boreći se protiv ovog projekta”.

Nije bilo reči samo o obali, već i o uređenju čitavog Donjeg grada. Tu je mogao biti prvi beogradski luna park, a do tvrđave bi vozile žičare ili uspinjače (“finikulari“).

“Što se tiče donjeg grada, koji danas liči na Jatagan-malu, usled bez ikakvog reda izidanih vojničkih zgrada, on ima da bude dezafekciran i vezan sa gornjim gradom i Kalemegdanom. Po generalnom planu, ovde su bili lepo predviđeni razni muzeji, stadioni i park. Veza između oba grada bila bi uspostavljena pomoću “finikulera” (žičare) što bi, takođe, pretstavljalo jednu atrakciju”.

Maštalo se i o veštačkom jezeru, zoološkom vrtu i o raznim zabavnim čudima koja su mogla da se vide u svetu.