“Susret najsavremenijeg sa davnom prošlošću” – na Kalemegdanu

Tri velika zvučnika 1929. godine postavljena su na Kalemegdanu – bilo je to pravo čudo tehnike u najstarijem delu Beograda!

Beograđani su rado šetali tvrđavom – pogled na Ušće opčinjavao je sve koji su u istoriji osvajali naš grad ili se u godinama mira u njemu zadržavali kao putnici.

U vreme kada su ovi zvučnici postavljeni tvrđava je uveliko počela da postaje novo mesto za odmor i uživanje, a rat se činio tako dalekim. Iako nekadašnje, i dalje delimično porušeno, bojno polje, i većim delom i pravo vojno utvrđenje, Kalemegdan je bio mesto gde je šetnja među starim zidinama, počela da znači pravo gradsko uživanje.

I baš zato su tu postavljeni zvučnici sa kojih su se čuli pesma, vesti i radijske emisije. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo tada sa emitovanjem krenuo Radio Beograd, po prvi put u istoriji.

Sve do tada, pesma i muzika bili su sastavni deo života Beograđana, ali, samo uživo, u kafani, uz orkestar. Tek poneki gramofon smatrao se izuzetkom.

I filmovi su bili nemi. Radio talasi tek su osvojili etar, ali da bi se program čuo, bila vam je potrebna kutija radio aparata koja ipak nije bila lako dostupna.

A upravo ploče, muzika sa svih strana sveta, kao i radio učinili su da sloboda preskoči svaku granicu, da se u Beogradu zaigra egzotični ples i začuju melodije koje izluđuju mlade u Parizu, Beču ili Berlinu. Jer, svako bi makar negde imao prilike da čuje zvuke Radio Beograda ili moćne gramofonske igle.

Postavljanje ovih zvučnika tako je, zapravo, bio korak ka omasovljenju najmodernijih elektronskih tehnologija… Svi su mogli da čuju isti program, ali ne samo da čuju, već se i sjedine u doživljaju. Svi bi pamtili neki, na primer, lep sunčani dan i pesmu koja ih im je osvojila srce. Ako bi se, pak, začuo glas spikera, sve što bi imao da saopšti doprlo bi do mase.

I upravo to je ono što je slobodu potpuno izvrnulo u decenijama koje su sledile. Mikrofon i zvučnik otvorili su vrata totalitarnim režimima, a kolektivno slušanje istog programa, gotovo hipnotišuće, postala je praksa propagandne mašinerije koja će nekoliko godina kasnije krenuti da se gradi u novom nemačkom sistemu – Trećem rajhu.

Ali, Beograđani suočeni sa hipnotišućom tehnološkom novotarijom nisu išli toliko daleko u predviđanjima. Možda ovi zvučnici, ipak, nisu ni imali nikakve veze s takvim namerama.

Možda je to zaista bila samo reklama nemačkog Telefunkena koji je hteo da pokaže moć nove tehnologije širokim narodnim masama i tako ih navede da nekom prilikom, možda, kupe i njihov radio-prijemnik.

Ali, definitivno to jeste bilo vreme proboja masovnih elektronskih medija i ozvučenih govora.

Možda su ova tri zvučnika bila eksperiment in vivo. Kako će narod reagovati kada svi u isto vreme začuju istu melodiju, isti glas, čuju istu poruku?

Čak i da su namere bile čiste, a jedini cilj profit i reklama, ova istorijska slika pokazuje Beograd koji se na neobičnom mestu susreo sa novim tehnologijama.