Aero spektakl na Bežaniji u čast prvih domaćih “Poteza” iz “Ikarusa”

Na Bežanijskoj kosi pogledi 2.500 ljudi bili su usmereni ka nebu. Bez treptaja. Srebrni avion se naglo ustremio ka njima sa visine i samo na dva metra preleteo iznad njihovih glava.

Bio je 28. oktobar. Godina 1928. Dan kada su Zemun i Beograd doživeli u nekoliko sati veličanstveni spoj rađanja domaće vojne avio industrije i vazduhoplovni spektakl kakav se retko viđao i u evropskim metropolama.

Sve je počelo tog jutra u deset časova u dvorištu fabrike “Ikarus” u Zemunu.

Pred svečano okićenim hangarom i stotinama okupljenih radnika, zvaničnika i oficira šepurio se prvi ratni izviđač i laki bombarder “Potez 25 A 2”, izgrađen u potpunosti u našoj zemlji, po francuskoj licenci, sa motorom “Jupiter” sklopljenim u Rakovici, takođe po francuskoj licenci.

Obećanje države da više nećemo zavisiti od uvoza borbene avijacije dobilo je tako i svoj konkretan oblik. Nadomak fabričkih hangara je u nizu stajalo poređano još pet istovetnih letelica, a u samim halama bilo ih je već na desetine u raznim fazama izrade.

Dok su iz Novog Sada doletali drugi avioni da uveličaju skup, u Zemunu su se tiskali međ silnim svetom generali, političari, ambasadori, a među njima i dr Gedeon Dunđerski, čiji je kapital pokrenuo rad ove fabrike aviona.

Verski obred bio je ekumenski i zajedno su služili zemunski katolički župnik Vincetić i pravoslavni prota Marković.

Gospođica Babuška Dunđerski prišla je aeroplanu i izgovorila: “Krštavam te imenom Duha Sv. Đorđa“. Presekla je vrpcu, a boca šampanjca pala je pravo u centar elise i rasprsnula se, prelivajući penu preko motora.

Pilot Mihail Striževski pokrenuo je letelicu pomoću unutrašnjeg startera, bez ručnog povlačenja elise, što je bio izuzetan tehnološki napredak. Iako je bio u kabini robustnog izviđača i lakšeg bombardera podigao ga je posle vrlo kratkog zaleta i izveo deset uzastopnih lupinga, vertikalne viraže i preokrete kakve su do tada mogli da izvedu samo laki lovački avioni.

Nakon tog protokolarnog leta, dok je trajala zakuska, Striževski se još sedam puta vraćao na nebo, a sa njim su u avionu bile uglavnom dame. Soja Paštrmac, nakon svog prvog leta u životu, po izlasku iz kokpita poljubila je pilota: “Ovo je bio san“.

Nedugo potom cela svita se preselila na aerodrom “Beograd” na Bežaniji gde je improvizovane tribine, smeštene između civilnih hangara i kasarne lovačkog puka, već zaposeo narod dospeo i rečnim parobrodima iz Beograda.

Čekao se najatraktivniji deo čitavog ovog aero spektakla: nalet pilota kojeg je svetska štampa prozvala “kraljem vazduha” – francuskog asa Marsela Dorea (Marcel Doret).

Pravi šou započeo je onog trena kada je Dore u belom kombinezonu, sa padobranom na leđima, seo u svoj sjajni metalni avion marke “Devoatin“.

Bila je to demonstracija čiste veštine. Odmah po poletanju, spustio se i u punoj brzini preleteo na svega dva metra iznad glava preplašenih gledalaca koji su uz vrisku osetili snažan potisak vetra.

Vrhunac dana usledio je u 16.15 časova. Dore se ponovo podigao na visinu od 1.000 metara, a zatim potpuno ugasio motor. U potpunoj tišini, koristeći samo brzinu poniranja, izvodio je lupinge, tonoe i let na leđima, bez trunke pogonske snage!

I dok je Bežanija već tonula u sumrak, beogradska publika je napuštala aerodrom svesna da je prisustvovala trenutku u kom je domaće nebo prestalo da bude zavisno od uvoza borbenih aviona.

Danas, na mestu nekadašnjih hangara na Bežaniji i Ikarusovih pogona u Zemunu su stambeni blokovi i saobraćajnice, ali priča o šampanjcu na elisi aviona napravljenog u domaćoj fabrici, makar i po licenci, ostaje svedočanstvo vremena kada su Beograd i Kraljevina SHS sa samopouzdanjem hvatali korak sa svetom.