Ko je bio “prva” a ko “druga” klasa – Crnjanski, Andrić ili Kašanin

Zamislite današnju kulturnu scenu na kojoj bi se neki važan žiri usudio da javno, na zvaničnoj rang-listi, podeli najveće žive pisce u kategorije “prvoklasnih“, “drugorazrednih” i onih “za utehu“.

A upravo se to dogodilo u Beogradu u oktobru 1931. I izazvalo ogroman skandal i to ne samo u književnim krugovima. Čaršija je brujala.

Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca raspisao je te godine izdašan konkurs za najbolja objavljena književna dela. Nagradni fond je bio ogroman – čak 73.000 tadašnjih dinara. Žiri, u kome su sedeli neprikosnoveni autoriteti poput Isidore Sekulić i Milana Grola, pročitao je 78 prispelih knjiga za četiri i po meseca. Od poznatih pera, konkurs su preskočili samo Rastko Petrović, Marko Ristić i Momčilo Nastasijević.

A onda je usledio šok.

Ne obaveštavajući autore, žiri je prekršio propisana pravila i odlučio da pisce rangira po vrednosti. I po svome nahođenju.

U elitnu iliti A kategoriju uz nagradu od 8.000 dinara, svrstani su Ivo Andrić, Veljko Petrović, Ivan Đaja, Dinko Šimunović i Miloš Crnjanski. Druga, B kategorija, donosila je 6.000 dinara, a tu su se našli Milan Bogdanović, Niko Bartulović, Grigorije Božović i Milan Kašanin.

Za većinu autora i tih 6.000 dinara “druge klase” u to doba bio je ogroman novac. Recimo, neke četiri ondašnje prosečne mesečne činovničke plate, a kad bismo prevodili u današnje obračune, mogli bismo reći oko 4.000 evra.

Jednostavno, suma zbog koje se lako zatvaraju oči pred povređenom sujetom.

Ali Milan Kašanin, kom je nagrada dodeljena za roman “Trokošuljnik“, nije bio čovek kompromisa.

Čim je rang-lista objavljena, Kolarčevoj zadužbini stiglo je njegovo pismo.

Uz učtivu zahvalnost, Kašanin je odbio da primi novac. Njegovo obrazloženje bilo je hladno i precizno – konkursom nije bilo predviđeno nikakvo deljenje pisaca na prve i druge, niti je najavljeno da će se ukupni fond usitniti na jedanaest manjih umesto sedam velikih nagrada, kako je na početku obećano i kako su pravila nalagala.

– U tome slučaju, ja ne bih ni učestvovao na konkursu – pisao je Kašanin:

– Ovako sam lično iznenađen dobivši jednu od drugostepenih nagrada i, kao književnik, povređen prepadom na svoje književno častoljublje.

Slučaj je odmah eksplodirao u beogradskoj javnosti. Dajući opširno objašnjenje medijima, Kašanin je razobličio metod rada slavnog žirija. On nije dovodio u pitanje slobodu kritike da njegovo delo oceni strogo, već diletantsko taksiranje umetnosti.

– U Kolarčevom odboru radilo se profesorski: evo tebi veća ocena, a tebi manja, ti si odličan, a ti vrlo dobar, ti dobar, a ti dovoljan… – govorio je Kašanin, tvrdeći da je takvom klasifikacijom “degradovan i kao pisac, i kao čovek”.

Nije se zaustavio samo na žiriju. Kašanin je javno potkačio i Miloša Crnjanskog, ukazujući na manir da istim delima uzima novac na više strana!

Istakao je apsurd da Kolarac nagrađuje Crnjanskog za njegovu “Knjigu o Nemačkoj”, čiji je dobar deo (“Iris Berlina”) već ranije pokupio nagradu “Cvijeta Zuzorić”.

– I ja imam svojih potreba – rekao je tada Kašanin o odbijenom novcu, “ali za ljubav novca neću da pređem preko principa“.

Čovek koji je 1931. godine zbog časti hladnokrvno vratio 6.000 dinara, platiće mnogo veću cenu za svoj ponos u decenijama koje su usledile.

Milan Kašanin nije bio samo pisac, bio je vrhunski istoričar umetnosti i dugogodišnji direktor Muzeja kneza Pavla (dela današnjeg Narodnog muzeja).

Upravo on je postavio temelje modernog izlaganja u Srbiji i organizovao prve velike evropske izložbe u Beogradu. Što je najvažnije, uoči i tokom Drugog svetskog rata, herojski je sačuvao kompletnu muzejsku zbirku. Tokom oslobođenja Beograda u oktobru 1944. godine, Nemci su mu u povlačenju spalili kuću.

Ipak, za novu, komunističku vlast posle rata, Kašaninova stručnost i patriotizam nisu značili ništa.

Zbog predratnog prijateljstva i kumstva sa knezom Pavlom Karađorđevićem, našao se u nemilosti i izbrisan je iz javnog i kulturnog života. Zidovi Srpske akademije nauka i umetnosti za njega su ostali zauvek zatvoreni, a jedan od najglasnijih protivnika njegovog ulaska u SANU bio je njegov nekadašnji prijatelj, pesnik Vasko Popa, koji ga je označio kao “saradnika okupatora”.

Žiriji se menjaju, države propadaju, nagrade se potroše. Ali onaj ko jednom odbije da bude svrstan u “drugu klasu”, ostaje prva klasa zauvek.